Сион

152

боду српску, и одметали се у гору, да освете косово, пропаст српске славе и политички пад српске царевине. Једном речју, манастири, цркве и богомоље српске, то су биле политичке птколе срп. народа за време устанка, гди се он учио отпору и крепио дух свој надом на бољу и славнију будућност. При тихим и смерним молитвама, развијала се поред духовне и телесна снага српства, а у беседама — политичка свест народна. Као што је некада била стара Србија, у којој усредсређен беше државни живот српски, тако је у време устанва на дахије, био београдски иашалук. Некако и по положају геограФском и по унутрашњем животу и управи, он се разликовао готово од свију земаља српских, што бејаху под Турцима. Од свију области Турских, београдски пашалук, уживаше повластице неке мале самоуправе, налик на отитинску самоуараву. Народни живот у Србији, очувао је у себи више старинског живљења, дедовских обичаја и предања, него ли у осталим српским крајевима. Среску, општинску и сеоску управу, узели су били у своје руке кнезови, које је сам народ бирао. У свакој великој оаштини, био је обр-кнез, у сваком селу — неколико кметова и сеоски кнез. Сеоског је кнеза бирало и раскнежавало село, кад је хтело. Обер-кнезове је потврђивао сам султан бератом, и обер-кнештво је прелазило од колена на колено. Не само у оннм приликама кад је кнез умирао од своје смрти, већ и кад би га убили Турци или забадава, или због неке кривице, његов син или брат, добијао је његово место. Ј ) При оваквом стању ствари, може се мислити, да је и српска црква у овим крајевима стајала сасвим другчије од осталпх српских цркава, т. ј. уживала је млого већу слободу од оних, које нису имале овако уређену грађанску и општинску управу. Ово се тврди још и тиме, што ни у једној области српској, које су биле под Турцима, није сачувано Ј ) „Србија п Русија," Н. Поиова. св. I. стр. 11.