Сион

164

даваше Србину. Да, природа дватијаше и сагреваше, али српске душе још ридаху и плакаху; а у гробовима мртви непочиваху мирно... Није прошло више до 57 љета, и о! Творче небески, теби будп вечна хвала! Од врлог оца Таковског ти дарова Србији и врлога сина! Стамбол-капија — сад је накит Београду. Калимегдан — сад се у врт претворио. У граду је српска рука и српска застава; у Ружици звона звоне и дозивљу на молитву и старо и младо а у гробовима кости таковских јунака мирно почивају у ослобођеној Србији! Камо тога срца, које се неће зарадовати ? Камо те српске душе која неће одати славу и хвалу Богу ?! И ми му одиста благодаримо, чему је јаван доказ овај наш збор, ова наша светковина! Но та хвала и слава, браћо, нетреба да буде само у речи. Мп ћемо му тек онда достојоо благодарити ако радом, ако животом својим докажемо, да смо верни потомци таковских јунака. Ми сад светкујемо спомен таковских бораца, као дан у којп се срећно одпочело наше ослобођење. Кнежевина је ова слободна? Но да ли је тиме њен задатак довршен? Како ли остало српство сусрета овај значајан, овај велики по Србију празник? Да ли њему на данашњи дан ова наша радост не преседа, кад се сети неизбројних невоља, које трпи од немилостивих господара својих? Пођимо од мора сињега па до на врх мора Јадранскога! На дугачкој тој просторији живи српство измешано туђинима, који га муче, гоне, киње.. Обазримо се и на другу страну, — па и тамо доста браће наше, од којих се одузимље много што засеца у живаљ народни. Па кад је тако, то како мора бити данас браћи нашој на Вардару, Дрину, Марици, Иеретви, Босни, Врбасу и уз лепо приморје далматинско ? Дал су задовољнија браћа покрај Саве, Драве, Мориша, Дунава и Тисе ? Дал' се најпосле и у Београду може прославити данашњи дан с веселим срцем, кад се човек сети толике браће