Сион

167

може имаги само оно, што се налази у простору; кад нађемо одређене дедове, ми их можемо норедити међу собом да видимо јесу ли једнаки или нису. Казати о простору да је оно увек себи равно, значи казати само то, да на сваком месту иротора иостоји једнаки аростор. Простор је неаокретан , Опет се простору примењују таки по.јмови, који се њему накако применити немогу. Кретање може бити само у простору; а ваљда и они не мисле да се сам простор налази у неком другом простору, па да запитују, да ди се он креће или не ? Но колико је не смислено казати да се простор креће, толико је исто несмислено казати да се он некреће, то јест, да сваки део простора непрестано стоји у том истом делу простора. Простор не д аје ничему отиора. Ту се простору нориче отпор каком кретању. Но шта је то кретање? Промена места, прелаз с једног дела простора у други. Следствено кретање је могуће само тамо, где има простора. Простор, осим могућности кретања, ништа више не садржи у себи, то јест, он не само што недаје отпор кретању, него ни у колико и неутиче на њега, нити га оснажава нити ослабљава нити му даје какав правац. Простор нема у себи никаквих сила, које производе појав, ниваквих закона, који управљају појав. Накратко: у простору свуда се налази само један простор и ништа више. Таким начином ми видимо , да материјалисти и ако говоре да су простор и време основа свега, опет они неумеју ништа да кажу о тој основи. По њиховим речма, простор и време нити чему Јомажу, нити чему сметају. Они немају никаких својстава и по томе ништа не може од њих ни зависити; они се немогу ни с чим поредити, а по томе немогу се ни од чега разликовати. Накратко: они кажу да знају простор и време, а међутим у том њиј^вом знању нема никаквог стварног знања. То је њихово знање налик на Формулу А.~ Л, које је наравно сасвим јасно, но које опет ништа не садржи у себи. ( продужиие се).