Сион

194

томе је питаве. Не исчезава суштина, по томе што немогућност њеног нестанка садржи се у самом појму о суштини. Но шта је то суштина ? На то питање не одговарају сви једнако; у том питању и посто.ји сва раздика или управо рећи сва збрка. Ако ја кажем, свет је израз вечног разума, онда ја тиме признајем тај вечни разум за таку исту еталну и непроменљиву суштину, као н материјадисти своју материју. Материјалисте греше прво у томе, у чему и идејалисте, то јест, што траже суштину, која је неприступна нашем знању, а друго, што они ту суштину облаче у видљиву слику, што је представљају у виду неке абсолутне тврде материје, какве нема у природи и до које се не може никојим начином продрети. Ево како Бихнер описује то што је стално и непромепљиво у природи: „Атом кисеоника и азота свуда и у свима нриликама јесте једна иста ствар, има иста иманентна својства, и никад целога века ее може постати чим другим. Из сваког, па и најразноличнијег састава, он ће при растварању изаћи онакав исти атом, какав је ушао у састав. Но нигде и никад атом не може ни постати ни престати: он може само мењати своје саставе, сједињења. Ево тих основа, по којима је материја безсмртна." Из тих речи види се јасно да је Бихнер атомиста. Ако тако треба разумети суштину материје, онда се с правом може казати материјалистама: Ваше суштине и ваше материје нема у природи, него сте ви то сами измислили, сами створили, непрестано предпостављајући, да се промене и не тичу ње. Но да усвојимо и ми ту предпоставку, то јест, о бићу атома као суштине материје , па да видимо је ли могуће на основу те предпоставке објаснити појаве. У науци само она предпоставка вреди , која помаже да се објасни оно, ради чега је она и учињена. Ми имамо празан простор и празно време; у тој празнини налазе се материјалне честице, абсолутно тврде и не-