Сион

301

Призрен 26. Аирила 1874. год. Одавно се спремам да вам што и ја одовуд јавим.. Ал' некако овде у Призрену — у овоме дичном и поносном граду српском — ток живота иде сада тако траљаво, да човек једва изврши тек оно, што баш мора и што нетрпи одлагава; а све друго што заседа у приватан и друштвени посао или што управо стоји на вољи човековој, одлаже се некако од данас на сутра, па у томе често преваљује не недеље и месеце, већ и читаве годиие. Но ви ме с вашим „Сионом* кога још по несрећи нема да се амо јави, (па и ако смо уверени да га шаљете) и о коме протрубише други листови а и живи гласови „да се сеКа и заузимље за ове крајеве изкомаданог и иотлаченог сриства, " — јако обвезасте, да ево преодољех све препреке и незгоде које ми до сад ћутање навезиваху, и узех се за перо да вам јавим шта се и код нас овамо догађа, и што по природи самога предмета понајбоље доликује вашем листу, да на јавност изнешено буде. Али напред вам кажем, не очекујте повољног извешћа ни са овог краја. За нас овамо као да тек наступају тешке прилике, које изазивљу очајну борбу. До сада се овде знала једна политика политика Турска. Но сада и Турци и Грци и Цинцари, па чак и Бугари одпочели сваки своју засебну политику према нама Србима, која у место васкрса враћа нас к великоме Петку. Турци хоће да нас као своју рају вавек глобе. Грци поред глобе хоће да нас оназаде и умно и морално; а да то боље и сигурније остваре, узеше и шаку овдашњих цинцара за своје оруђе. — Бугари пак хоће и теже да снагу нашег народа силом у своју корист употребе. Они осетише да ми нисмо противни ако они према Грцима снажни постану; па шта више и да их превазиђу ако су у стању; алн нехтедоше или неумедоше да разуму и то, да ми ни за какво благо нисмо вољни да са нашом снагом ма ко други — осем ми сами — располаже; те с тога ударише и на нас најпре сами, а сад намамише и Турке у своју заједницу да нас преломе. Они заједно са Турцима гди год могу и гди доспу, терају и из школе и из цркве и из општине име, језик и завичај српски! И гле чуда! Они вероваше да су тако у стању чуда починити, вероваше, да би стару Србију без велике муке побугарили и са кнежевином Србијом границе најпре своје екзаркије, а после и границе своје народности саставпли да није вајног Призрена, око кога околности, а највише они сами начинише гордијев чвор, који се неда одрешити; зид, преко кога они нису у стању прећи; град, који над