Сион

317

Антон Дрндаревић велешанин, припознат од Бугара као велпки научењак, беше уграбио са својпм доласком на 4-—5 дана раппје од вишеречена двоице. Овај због својих трговачких послова живи више у Пешти и у Бечу него ли код своје куће. А какви беху његови изговори односно његова доласка у ПризренР Он их замотаваше у Фирму чудновату. ,Дошао сам вели, да као подајник аустријски издејствујем код вилает — владе, да ми допусти, да опет отворим свој хан у скопљу, кога ми затвори скошванска власт пре краткога времена." И ово он говори кад добро зна, да закон земаљски прописује, да нигди у царевини турској несмеду постојати мејане, које не би биле сто аршина даље од Џамије, цркве, мектеба, школе, манастира, текке, мезарлука и гробља, и због којпх је узрока и његова мејана затворена. Но „у лажи је плитко дно;" па се с тога и он брзо издаде, да је дошао управо за то, да спрема земљиште за бугаризам; јер тај посети многе куће по Призрену и около Призрена, но цео разговор што га вођаше, иодводио га је под питање: зашто се аризренс/са Еиархија неодцеии од иатријаршије цариградске и неирисаједини ка бугарској екзархији? Е да ли се код нас немисли подићи на ново пећска патриаршија, чега он као мудрац непризнаваше тако лако могућним, а у исто време обећавајући, да би бугарска Екзаркија радо дала свакој општини српској писмене обавезе, да она народу сриском нигда неће потирати име, језик и обичај. Доказиваше даље, да они нн желе ништа друго до само то да Грке ослабе; а у тпм разговорима његовим очитоваше се још , да они управо желе свог бугарског Екзарка поставити на цариградски патрпаршески престо; за тим да ће они бити у стању извојевати и политичку независност, п бар под бугарским Кедивом ЈусиФ Изедин-ЕФендијом, насљедником садашњег Султана, да ће (као што се лане један од најзнатнијих бугарских предњака у Цариграду пред једним правим српским пријатељем изјаснио) бити у стању водити за собом Србију као мечку на ланцу, које у суштини значи, да сви Срби буду бугарска раја! ? Тај велемудри бугарски ветрогоња похвали се да је г. Ристић веома осетљиво кварио работу бугарску , а да им сад г. Мариновић са свим иде на руку. 0 себи пак рече, да је он добар Инглез и Немац али ни једног славенског наречија незна. На овакве и подобне покушаје он је свуда од Срба добијао овакав одговор: „ми се радујемо сваком напретку Бугара; али смо наумни до краја њихове борбе са Грцима неутрални остати, тим више, што смо од неког времета, изЈубили веру п на спрам Бугара као и на