Сион

323

21*

„Поштеном човеку жао је, пише Карамзин, кад види да ко слепцу истргие штап из руку; а да како мора гледати на оне, који иду на то, да истргну из срца човекова религију, — ову нашу највећу потпору на свету?" Чувени Ренан, кога таво преузноси мдађи нараштај за његове антихришћанске идеје и који је у ово најновије време написао неки Роман о лицу Исуса Христа и његових аиостола, па идак је тај роман завршио овако: „Исус је највиши стуб међу свима стубовима, што показују човеку одкуда је никао и к чему треба да тежи. Ти си, вели он Исусу, главни камен у темељу човечанства и да се твоје име избрише у овоме свету — свет би се потресао до темеља. Између тебе и Бога неће бити више разлике. Прави победиоче смрти! почни владати царством твојим, где ће, док је века, ићи за тобом твоји верни, оним царским путем, што си га ти прокрчио!" Ослањајући се на ову непобитну истину, сви закбнодавци још пре Христа највише су обраћали пажњу на то да учврсте веру народњу и строго су казаили безбожнике и рушиоце народње светиње. Алкивијад н. пр. у Грчкој и Елавдије и Риму — горко су искусили за своје безбожпиштво. Докле је религија била на чврстом темељу код Грка, непријатељска нога није се могла ни згрејати на поноситом земљљишту грчке. А чим завлада безбожништво, чим искрсоше Терсити и Тајде, на мах бедна Грчка подпаде под Римски јарам. Рим је био славан и у своме крволоштву докле су победиоцима конзуии на капитолиуму приносили жртве Богу. Али кад на престо римских ћесара заседоше Месалине ; кад Лукреција около својих гусала скупи римску младеж, те је научи, да народње светиње, заслужне људе и богове своје изсмејава, — намах паде и Рим са свим својим легионима. А наш народ зар неисказује у једној својој песми узроке наше пропасти на косову, кад овако о једноме цару ондашњега доба пева: