Сион

349

то су Јудеји врло често прали иоге. Седајући за ручак или за вечеру — тај се обичај повторавао. Ово је било нуждно и с тога, што су они обично седали на миндерлук или с прекрштеним ногама на ћидиме и јастуке, као што је и сад обичај код већине источних народа. С тога у њиховој трапезарији (или у триклиниуму као што се онда зваде те собе у којима се ручавадо) беше увек некодико ћупова напуњених водом. У трапезарији, где бејаху ови свадбени гости, беше такође шест таквих сасуда. Исус заповеди сдугама да напуне те сасуде водом , и, кад они ово учинише, то добише заповест да завате сад из њих и да послуже архитриклина (т. ј. начедника трапезарпје, стара свата). Сдуге заватише из сасуда напуњеног водом и поднесоше старојку. Овај кад окуси, одма опази да ова вода има укус најбољега вина. Тако дакде Исус претвори воду у вино, те тиме учини прво чудо и јави славу своју. По сви људи не беху спремни да разумеју посланство његово. За то беху спремии само једини учениди његови. С тога јеванђелист и вели „н кирокдшд к& нег® ууеннцм гег©."

1(ЊИДЕВНО СТ. „Пријатељ младежн." (написао митрополит српски Михаил). Разумни родитељи и добри старатељи од памтивека обраћали су нарочиту пажњу на то, да им се што боље образује младо, невино потомство, на коме век остаје. Шпартанди н. пр. који су из гордости презирали своје сунлеменике па и све остале народе, ипак су васиитавали своју децу јавно, у заједничком заводу, шта више ђачку непокориост и најмању неучтивост строго су казниди. И заиста, душа детенцета, младића, слична је по природи својој пдодној ораници, коју земљеделац може засејати разнпм усевима, но ако жеди да примп награду за свој труд и рад, треба да пази на врсту семена, природу земље, јер би због своје немарљивосии лако у место чистога жита могао добити кукољ. Први залогаји душевни највећи утисак чине у детинској души, а имаде их и таквих, да их ни време, ни скучена старост немогу избрисати из памети. Узраст је мдадићев као н узраст младара; рани младара у најважнијем тренутку његова развитка он ће на себи носити тај биљег све дотде, докле га одуја или сикира необори. Ову очевидну истину по-