Сион

431

Из овога самога Факта , што је иобожни Григорије похвалио разбојничко дело тирјанина Фоке лако се може закључити, да су најчеститији људи , који су седили на римској духовној столици морали следовати црквено-нолитичном правцу ове столице, и да је већ било нестало у римској цркви храбрих Амброзија, који су јуначки знали казнити недела и самих најсилнпјих цесара. Ми смо већ доказали у овој. нашој расправи, да је папство од свога ночетеа гонило нолитику освојачку и да није своју пажњу обраћало па срества, која. су га тој цељи водила. Ову нашу предпоставку укренићемо разлозима изведеним из"повеснице нанства; али пре ваља нам бацити један поглед на црквено-политичну историју византијског царства. Монофизитизам (верска заблуда, која је учила да Христос није имао две, него једну природу) и монотелизам (небожна наука, која је у Христу признавала једну вољу) бејаху дубоко уздрмали цркву и византијско царство. Прву је заблуду оборио четврти и пети васеленски сабор за време цесара Марцијана и Јустинијана, а другу шести васелински цариградски сабор (680 год.). Праведни Бог , који је дуготрпељив, до крајности беше већ предао источно царство у руке безбожних народа због тешких греха и сваки дан рађајућих се јереса и разколништва хришћанског народа. Козроје II, придевком аарвиц зграби оружије да освети немилу смрт свог добродетеља цесара Мавриција, одби иријатељство цесара Ираклија; освоји силне градове на Еврату, продре у Сирију и запали величапствену варош Антијокију. У самом Јерусалиму покла и поубија 90,000 бедних хришћана и разгласи па све стране да ће заменити Христову веру идолопоклоничком вером. Византијско царство усљед гога беше снало на сам Царпград, почем беху поплавили у исго време обри (авари) његове европске државе. Понпжен.а, поразе, варварско пљачкање, побожни цесар Мавриције трпио је до последњег часа; па најпосле постом и