Сион

418

Ја, можда је овде звонило звоно за времена наших сдавних царева, а можда је огласивши нашу пронаст на Косову, расковано било на ђулад и лубарде, те таманило нашу јадну браћу, можда је од њега после наше пропасти, закукала многа мајка српска, зацвиљела сестрица за братом јединцем. Без сумње, и ово је место, заливено многом крвљу српском. И овде су миздрацима израњене млоге груди српске, док је Турчин извршио своју бесну ћуд, разрушио цркву, ову светињу народну, да се Србин несећа своје славне прошлосги, да с' несећа свога царовања. Мишљаше душман , да ће му Србин вечно робовати, да ће га вечно, његовом троструком камциом тући. Србин се и данас згрозити мора, кад помисли на то патничко стање народа нашег. Ево како песма прнча о ондашњем добу: „Србии ради а Турчин се слади, „Србин роди, а Турчин одводн, „Српска чеда, Турскн заточници, „Срнска земља, Турски сиахилуци, ,,1'де бејаху куле и кубета: „Ту се дижу Турска мунарета, „Где с' иојаху песме божанствене; ,,'Гу урличу хоџе и дервиши, „Срб претрпље муке свакојаке, „И препишта у окову тешком." Но кад врела крвца српских мученика, из огњишта сриског пушити се поче, тресну Србин тешким синџирима роиства, збаци јарам грозног зулумћара, нануни се гора врлом Србадијом, па повика из грла јуначког: „Ко је Србин и часним се крстом крсти, нека паше свијетло оружје, земан дошо ваља војевати, за крст часни крвцу прољевати." Пови се тама по земљи срнској , од силнога праха и олова, ал из ове густе таме , појави се рујпа зора слоооде сриске, заблиста се свето знамење Спаситеља нашег, и зазвони звоно слободе српске. Пре неколико година, Србија прослави педесего-годишаицу слободе своје, ал на овом месту , — овом паметару,