Сион

419

старе славе наше, јошт везвони звоно , да иозове верне на свету молитву, да загреје срце наше преко дринске браће, светим огњен слободе хришћанске. Јека звона, која би затрубила у овој пољани поред Дрине, разблажила би им тугу чемерног живота, оживљавала би им наду, да ће се и њима скорим родити сунце слободе. Па шта је узрок, што смо тако занемарили ову сгарину нашу ? Кад погледамо свуда око нас, морамо признати, да је Господ Бог ово местанце дивно окитио. Свега има досга, па да иоред дивног накита Божијег, дичи ово место црква и школа. Но као да је педостајало марљивости и устанка око тога? Па хоћемо ли и од сада тако немарни бити снрам ове старине наше? Хоћемо ли и даље оставнти подмладак наш у иезнању, да нас проклиње за немарност нашу? Дан за даном, година за годином нролази, све се мења и дотерује, па тешко оном, ко време у залудно троши, тешко оном, ко немисли на будућност своју и нодмладка свога! Да ли је боље да нас подмладак наш благосиља, или да нас проклиње, што га у незнању осгављамо?.. Човек се састоји из тела и душе, па као год што би тело без хране пропало, тако исто и душа пропада без своје хране умне, — знања и науке. Ми се надамо, да ћемо свом снагом настати , да овај недостатак у нашем онштеству попунимо. Надамо се да неће проћи млого времена, када ће на овом месту, врвети дечица наша, да напоје ум свој бистром водом науке и знања, када ћемо се чешће на овом месту скупљати, да се наслађавамо слушањем свете науке Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Нама је дужност налагала, казати вам ово неколико речи, а остварење овог, зависиће од вас самих. Нама би особита радост била, кад би се скорим започео братски договор и рад, овог посве корисног за нас предузећа , и ми од своје стране не бих жалили умора, само да што скорије поннкне на овом месту црква и школа. Но еас је и друга потреба овде искупила. Сунце беше 27*