Сион

457

обратимо турским изворима и Ферману, којим је укинута пећска иатриаршија 1765 год. под последњим патриархом X. Калиником, који је с турског оригинала превео на српски и штампао у Гласнику за 1874 годину познати зналац турског језика г. Јастребов, рус, па ћемо у њему наћи, да су иод пећским патриархатом,осим других, биле и ове чисте ерпске митрополије, у којима станује српско становништво, са многобројним подчињеним им епископијама: Ђустендилска, Самоковска, Нишка, Скоиљанска, па чак и Охридска. У томе се Ферману именују и српски митрополити: Нишки — Гаврило; Скопљански — Константин; Самоковски — НеоФит; Тзустендилски — Гаврило и т. д. Овим се очигледно доказује, да су исте митрополије спадале у област српске Пећске патриаршије, јер иначе не би нужно било саизвољење дотичних српских архијереја на то, да се сраска патриаршија укине и присаједини цариградској, кад исте епархије не би биле подвластне српској патриаршији све до укинућа њенога. За тим се у Ферману налаже, да грчка патриаршија плаћа цару за пећски патриархат 100.000 акче и да од ове нигда не може бити одвојена. По берату султановом од 1855 год. датом патријару цариградском Кирилу, јасно се доказује, да Порта пије укинула српске патриаршије Пећску и Охридску, него их сматра, да су сајужеие са патријаршијом цариградском и од исте се не могу одвојити. Кад се узме у обзир и све остало, што се говори о српским епископијама и митрополијама у црквеној историји, у хрисовуљама српских архијепископа и патријара, у протоколима цариградске патрваршије, и када се то све упоредним начином и критички проучи према границама српске државе, почињући од осмога столећа, а нарочито када се критичкн претресе живот св. краља Владимира (Јована), ког је била престолница Београд у данашњој Албанији, као и влада његових насљедника: онда у број српских митрополија аећске