Сион

489

неку нову цркву. Па да би успели у својии намерама, стану из нодмукла подпаљивати народ противу римских дегата и свештенства, а тиме давати повода, да Хенрих још више оспе своју самовољну, владалачку ћуд. Њихним настојавањем, и реФорматори почеше мало по мало увлачити се у њихну земљу, налазећи са својим ватреним начелима велике симпатије и одзива код високодостојника. Не прође дуго, а подиже се тужба од народа у доњем дому, против свештенства римског, против глобарине и данка, против нагомилавања и умножавања црквених добара под калуђерске руке и т. д Усљед чега доњи дом спреми неке поправке и измеее у црквеним односима , нарочито што се тиче добара црквених, и поднесе их горњем дому на одобрење. Јепископи се стану томе живо противити, доказивајући да је то противно самим уредбама прквеним, и да се тиме вређа релиђија. Највише се опирао тим изменама јепископ Фишер, који чланове доњег дома прозове безбожницима, и највећим непријатељииа цркве. Па знајући, да је све ово узрок протестанско свештенство, а нарочито Кранмерови једномишљеници, стане их заједно са канцлером Томом Морусом, и још неким својим нристалицама свуд по свој инглиској најжешће гонити, а списе њихове спаљивати. Настојавањем Еранмеровим, а усљед тужаба народњих, изда парламенат један закон, који папску власт у земљи укида, а ириходе и све десетке на краља преноси. Кад свештенство виде, какво му зло прети, покуша да ропском покорношћу милост краљеву задобије. И сам врховни духовни суд, побојивши се, да у власти својој не посрне, брже боље изда одлуку, којом одобраваше сав дотадањи краљев поступак, као законит, а у исто време пристане, да се у будуће закони односно цркве у споразумлењу са краљем издају. Премда се доњи дом црквеног суда овој одлуци јако противио, али је све било у залуд, па шта више и сама одлука горњег духовног суда, била је излишна. Јер државни парла-