Сион

691

вот појезије и обилатих нада. Имајући добро срде од саме природе, он је под утидајем још срећних околности развијао се и растао до карактера који сачуствује свему оном што је истпнско, поштено, узвишено, лепо. А ко једном осети у себи ова богомдана начела и сроди се с њима, тај већ више не живи животом оделитим. себичним. Његов живот, његова радва стоји вазда у свези са животом и радњом општега живота и рада. Он се радује онда кад се сви радују, а страда и тужи ако ма и један члан друштвени страда и тужи. Са овим начелом, са оваквим својствима он се беше вратио у своју постојбину. Но шта је тамо затекао и какво га је земљиште за његову радњу очекивало? У друштву развијена беше највећа себичност. Богаташи српски беху у дослугу са великашима турскпм. Међу њима беху пословице као догме: »Гледај себе! шта кукаш на туђем гробу кад му незнаш имена? Мувте је и сирће слатко и т. и." У меџлису (у суду) турском дуваше тај исти ветар, те вазда правду и правицу наносаше на онога, који је богат, који има гласа и аваза у дружцни. А у цркви? У цркви беше још горе но игде. Путници који Турску у накрс проучише, једногдасно тврде, да Турчин има бар севаиа и да је и с њим лакше живети у друштву него ли с Фанариотима који од нсконн бише и осташе лств1|н. И заиста под њима не беше попа у Босни, који нпје био оглобљен, нн беше цркве од које они неби одвлачили бар половину ако не и више свега прихода; не беше клирика, који је могао битирукоположен, док не плати знатну суму своме владики па апарта имао је многи и многи да чека и изгледа парохију и да за ово плаћа изнова. А већ да и не говоримо о том, што је се могао за добру суму рукоположити и онај, који није умео бекнути ни две у накрст, и т. под. Ево каква беше средпна у коју је дошао из Србнје наш млади Стево, сада прота брчански! У оваквој средпни њему предстојаху (као што он сам прича) два пута: да подлегне општој струји и току живота, и да заједно с осталим граби и пљачка сиротињу, па тако да има частп код турака, владика, великаша српских, па богме и да на меком поспава и да се лепо порани и што-но реч повоза; или да изађе на одпор свему постојећем стању, па да од силних мира сего трпи и гонење и сваку невољу. Но он избра овај последњи пут и нацрта у дугаи својој непоколебљив програм по коме ће ићи. Веран овоме програму, он отворено поче да напада и на владике и на Турке и на Србе себичњаке, износећи њихове слабости и њихове мане. Турци покугааше да му даду место у меџлису, еда би га тако