Сион

676

Такви примери куже млађане душе, као најпридепчивија бодест, па нас изненађују, кад видимо непокорност дечију, ма да сами рђаво семе посејасмо, без погдеда на последице. Оаисах и то стање благим речима, сећајући се светости данашњег дана; па да видимо сад тог несретника, који се мучи на постељи, у часу када мати Господња рече „И ти сине и боже мој, прими дух мој," у иоследњем тренутку, кад се деди прошлост земсва од небесне будућности. То је време издисања! Зар вас у том часу не поражава туга због вечног опроштаја са својим сродницима и пријатељима ? Зар нам сузне очи не издају унутарње болове, и ако нам се језик веже ? И зар не бисмо хтели изнемоглу руку још једном подићи , да кажемо последње „збогом" и да препоручимо пријатељској сахрани нашу успомену међу њима? Па вас при том помислу питам богољубиви слушаоци: „Да ди ће нам нада бдажити ове силене осећаје ? Хоће ли нас тада вера крепити будућим наградним животом вечним, као што света богородица беше укрепљена полазећи на онај свет?" — Мало их је, који се теше том надом и који се спремају у том часу да полете у врлети небесне с вером у бољи живот вечни. А пријатељи и знанци, гледећи како бесавесник на постељи умире спокојно, ма да знају сва његова зверска и богомрска дела, и сами се по том у животу управљају. Редак је тај, који ће задрхтати при помислу, да ће тај бесавесник предстати строгом и неумитном судији. А то баш и јесте право зло, јер из тог ничу мисли, да ако је слеђеним тедом усахнуло биће човеково на земљи, за навек изумире у њему и само задахнуће божанственог живља. Не страшећи се ни земаљских последица, а свевидност божју узимљући као кроза сан, као гњили члан рода свог, исти онакав какав беше у животу, — ступа и у саму смрт. Ето то су махне с гледишта хришћанског и човечанског, које нам тлаче, које нам подижавају част и понос наш. Ту лежи и она снага , којом син подиже скрнаву руку на