Сион

742 у сиони! ? Ои умре, но сме ди се то назвати смрћу ? Није ли то нанротив живот вечни ? Таква је смрт Христова ! Тавва је смрт Бога! " Император ућута. Но вад и ђенерад не хте на то рећи ни једне, Наподеон додаде : „ако ви и после овог нисте могли разумети да је Исус Христос прави Бог, онда сам ја грдно погрешио што сам вас паименовао ђенералом!?"

ДомаЈ\И доивот старих Хриш^ама, (ОВРШЕТДК) Даље међу нама и Питагорејдима ведика је разлика: ,они нису хтеди јести нека извесна јела с тога, што по дажном учењу о сеоби духа, држаху, да душа прелази из једнога тела у друго; они велим бојаше се убит какво живинче, да не би како убнли ипојели своје другове и деду; а ми напротив умереношћу нашом идемо на то, да обуздамо и покоримо тедо, у тој мисли, да удавимо похоте тела .... да оно буде мртво за блуд, нечистоту, зле жеље и лакомство." Та борба с телом била је поганидима загонетка, и они се смејаше онима, који се строго уздржаваше и себе прегореваше. Тако је Лукијан називао Хришћане „људима, који ходе с подигнутом главом и бледим лицем;* у опште неверни приписиваху тај појав ропској нарави њиховој и страху од смрти, која је непрестано над гдавама њиховим впсила. Св. Василије великп обара ту науку њихову овпм речима: „друге врлине показујусено већој чести тајно и не упадају јако у очи, а умереност, ма где била, даје се одма приметити. Јер као што добар и снажан састав особито доликује јунаку и војнику, тако приличи сдабо тело и бледо лице (пдод уздржања) Хришћанину, јер показује, да је он прави војник Христов; који може и при свој слабости свога тела победити непријатеља и показати своју вештину у борби за дело страха божја и добродетељи. Један поглед на таквог човека дира у срце; кад ми н. пр. видимо, како се он умерено користи предмотима, па и најнужнијима; како плаћа дуг свој природи — не без сажаљења, како жали за временом, што га на то троши, и брзо устаје од трпезе и иза ручка, да може што пре опет добро чинити." После ужине први Хришћани или су ишди на свој посао,