Сион

745

потпомогну сиротињу и нужну браћу, Хришћани се уздржаваше од свега сувишног, јер сувишак делише беднима и убогима, док се они само на нужно ограничише. Тако је цело домаће имање св. мученика Инда и Домна у оно доба, кад су их за веру под стражу ставили, састојало се из две сламне асуре, прострте по земљи, што им иостеља би, из земљаних судова, Фењера и мале дрвене кутије, у којој су по обичају ондашњег времена добивене св. даре кући носили. Све су друго ти некад богати људи употребили за потпору сиромашних. Стари Хришћани ма да су побожно живели, опет су кад кад учествовали у скромним и пријатним забавама, да се тако и духовно и телесно оснаже. Црква је ненрестано стражарила и пазила на меру и својства забава, иа старала се да верне одврати од таких увесељења, која су штетна бгла по чистоту вере и поштења. У реду увесељења тадашњег друштва на првом месту стајала су позоришта. Св. Јустин философ , мученик, Тацијан и Тертулијан уверавају, да први Хришћани несу ишли у позоришта. „Наши, пише Тертулијан, не учествују у распуштеним позоришним играма ни речма ни слухом". Тим су Хришћани навукли велику мрзост поганика на себе. Поганик Цецплије у писму на Минуција Феликса говори: „ви који увек мудрујете клоните се и од најпоштенијих забава, ви не гледите на позоришта, ннт идете за литијама, и без вас држе се части и гозбе." На то му одговара Минуције: ,Ми, које можеш познати по нашој нарави, или по нашој стидљивости и чистоти с правом избегавамо рђава ваша увеселења, ваш пусти раскош и ваша позоришта, која су као што знамо сујеверним начином постала, и којих су преваре и саблазни достојни осуђења... Јер безумне распуштености на позорници , несу ништа мање од онога, што се иотајно украде. Час глумац чини прељубу, час жениподобни представљач пзлази као љубазник, а све то зажиже огањ нечисте љубави у срцу гледаоца." И тај шкодљиви утисак, о ком Минуције Феликс говори, неје трајао само онај тренутак, но је постао почетак тројног и силног узбуђења чувствености. У том је лежао нови узрок, с кога је старина Хришћанства осуђивала поганичка позоришта. Да ни је остало што бесчасно или срамно, пита Климента Александријски, што се на позорници неје представило? Зар се тамо не говоре такове бесмислице и непристојне речи, којима шаљивчпна народ на смеј натера? И они, који се тим увесељавају задржаше у души и памети својој такове представе и код својих кућа." Бла-