Сион

20

Кад се по смрти српско-хрватскога кнеза Часлава, српскохрватска племена поцепаше и ослабише, римска црква устаде против словенске службе, па на два сиљетска сабора у X и XI ст. реши: да се ни једап епископ српски ни хрватски не усуди, да запопи онога, за кога- држи, да зна словенски језик и службу, и да сами не служе на словенском језику. Од овога доба хрвати подпадоше под римску цркву, а у политичком обзиру под маџаре и доцније Аустрију. И српска племена подпадоше под црквену управу цариградску и цариградска влада са покрштавањем и духовним подчињавањем предузме и политичко подчињавање. При крају VII ст. (686) грчки цар Јустинијан Ринотмет освоји словенска племена у Тракији; у другој половини УШ ст. (758) цар грчки Константин Копроним освоји самостална српска племена у Маћедонији; цар Василије Маћедоњанин освоји српске приморске кнежине и загорске; и цариградска влада ноче тако утицати на унутрашње српске послове, да је српским жупаном могао бити само онај, кога је она хтела и племенске су поглавице биле играчка у рукама цариградске владе. Она је свагда могла имати више српских поглавица за себе, него — ли нротиву себе: Воислав дукљански бој бије с Грцима , а са западне стране на њега напада кнез хумски, савезник грчки... И одпочиу се међусобне војне поглавица српских племена. Грчки цареви, као вазда, употребе ту нрилику, да наводе српске поглавице, да они сами једни друге сатиру; они помажу Градињи против ТВорђа и једног по једпог шаљу у Цариград. Српске су земље биле у опасности. Грци су постављали и збацивали српске кпезове и жупане У овом колебању, кад су биле у највећем јеку борбе племенских поглавица, кад су једне Србе крштавали римски , а друге грчки свештеници, кад су страни утицаји запада и истока дубоко били пустили корена у унутрашње племенске српске политичке ствари, кад су јереси рушиле оно јединство, које је црква (нравославна) собом давала, једини је спас био у томе, што је