Сион

43

не само неби била од штете, него би од велике хасне била и за свештенике и за народ, само кад би се она одредила. Ми смо у излагању првог узрока наспоменули да би престанком тариФе а одредбом систематичне плаће утврђена била љубав између свештеника и народа, јер би престаде распре које су се због вересије порађале; сада пак питамо: „како може бити за свештенике штетан систематички начин плаћања, кад он у место досадање распре и свађе доводи љубав између свештенпка и народа? Зар може бити штета за свештеника, кад се он љуби а не суди се и свађа са својим парохијанима за крштење, свечарско ит. д. ? Доиста је непоњатно како може бити љубав штетна ма за ког, атоли за свештеника, који све на основу љубави мора радити! Што се несамосталности свештеничке тиче ми неможемо веровати да би оно несамосталније било него сада, јер држимо да би и државне и црквене власти казниле свештенике за преступе и злочинства, као и сада; — а ни државне ни црквене власти, неби поводом систематичне плаће нагониле свештенике да гову њиној вољи и ћуди, већ би тражиле од њих да дужности своје по прописима закона испуњују. Сад ако комесија то сматра за несамосталност, што би власти нагониле свештенике на испунење дужности своји, а неби им дале да ћуте и дембелишу на штету јавног морала, онда она погрешно мисли. Несамосталпи би свештеници онда били, кад би их ко нагонио, да противу свог уверења, основаног на правди и истини п освештаног законом, врше дела која у њиову дужност никако не снадају. Но тако што у данашњем времену када се свачијој својевољи стаје на пут, неможе се ни замислити, — нити се пак такова самостадност по којој ко хоће да живи а дужностп свог званија неће да испуњава, може допустити, па имао та.ј систематичну или ма каку другу плаћу. Ако пак комесија замишља овде ту несамосталност, што би се свештенство премешћало са парохије на парахију чешће него сада, и ако с те стране вели да би оно несамосталније било са плаћом него с тариФОм; — на то примјечавамо: да од таке несамосталности небн требало нико, коме народњи интереси на срцу леже, да се плаши, или њом друге да плаши. Од таке несамосталности треба да се плаше само они, којима је најмилији живот труташки, и који су ради да у једној кући са пчелама живе, алидаништане привређују, већ готово да једу. А они који су ради да што општим интересима иривреде, но који због рђавог положаја материјалног жељу своју испунитинемогу, на којој је страни вишина свештеника, — од таке несамостално-