Сион

34

обећавајући са своје стране прелаз у недра западпе цркве, а с друге опет, — својим јаким редигиозним упдивом, који у то време имађаше код западних држава. И српски народ, п ако беше још на три скоро века пре тога времена коначно примио правосдавно-источну хришћанску редигију од Грка, ади, не имајући — с једне стране — добрих учитеља и пастира прквених и наставника у редигији, — а с друге подриван у својим редигијозним убеђењима разним сектаторским пропагандама, — беше скоро готов да изневери своју прадедовску цркву и да сасвим поддегне Риму. Но у само то време, кад, с једне стране, грожаше опасност српској цркви од сиднога Рима, а с друге — потресаше државу срнску братска несдога и себичност, Свемогући Творац шаље народу српском избавиоца у дицу смиренога пустињика — Саве, — кога позва на свету сдужбу из царске падате. Св. Сава, назван на крштењу Растко, беше најмдађи, но у исто време и најмидији син вед. жунана српског Стевана Немање, јер га доби као дар од Бога по својим топдим модитвама, што их даноноћно пошиљаше свемогућем Творцу. Васпитан најбрижљивијим старањем родитељским, Растко још у детињским годинама показиваше ретка душевна својства? због чега отац му ласкаше себи, да ће српски народ у лицу сина му Растка имати великог и знаменитог вдадаоца свог. — Но Растко не осећаше да је позван да управља земаљском државом, да предводи војску у рату, да убија људе као непријатеље своје и народа свога. Он тврдо вероваше да је овај пролазни — земаљски живот све сама сујета и да мора наступити неки други живот, живот небесни, живот мира, љубави и праве насдаде , живот вечни за који је овај живот само спрема. Оваке мисли гајаше у себи човек, који имађаше могућност да ужива све насладе земаљског живота и само тражаше начина да своје мисли и жеље самим делом осведочи, — и