Сион

57

од св. Савве постану утемељитељи сриске иародности, склоништа науке, градови за одбрану, а монаси главни књижевпици. И заиста се ио мапастирима одма јавља -српска књижевност, коју одпочињу први краљ и први Архијепископ оиисом живота свога оца. У колико се више зидадо градова — манастира, у тодико се брже губиде раздике пдеменске и она се сва сдивају у сриски народ, како травуњини, тако и дукљани, како моравци, тако и дарданци са трибалима и јавља се једна српска војска, српске земље и беде српске цркве и манастири са српским светитељима, те како на земљи, тако и на небу срби сви скупа раде српски посао. Градови — манастири и правосдавна вера јесу оне снажне чињенице, које су све покраине српске сдиле у једно, у један солидаран народ, на уираву кога кад дође јуначан и силни Душан , могао је сасвим темељно и слободно говорити, о својој слави св. Аранђелу, стубовима срнског царства у Вишеграду (више Призреиа у Шари): „Будуте ми сви веседи и сдавите св. Аранђела", а по свршетку славе: „Вазљубљени кнезови и војводе на коју ћемо страну: да-л, на Грчку или Алеманску?" У оваквој једнодушној радњи и у уједињеном душевно народу, није бидо можно а да ненапредује и држава и црква, као што се види из ових Душанових речиод 1347. у Скопљу: „И по милости божијој ЈКЦКНГОХћ слн крллкксш нл цлркстко н лрхнгепнскопшо нл плтр .лршкство н епнскопнге нл мнтрополнтксткл... Н сћ сћкором срћккскимк ш|Л |»н сс н постлкн плтрнлркхд/'' Из реченога јасно се види, како је архијепископија донеда краљевство, а царство- патриаршију. Па како вдаст духовна, тако и светска само су добро вршиде своје задатке. Није бидо борбе као на занаду, нити је српска црква као западна ишда противу науке: у њеној историји нема инквизиције, нема ауто-да -Фе, пред њеним одтаром нису кдечади фидософи , она није водида на спалиште никога, ко се науком занимао. У данима пак државних несрећа једина је црква наша дизала свога моралног гласа противу нереда и насиља, као што је иа збору у Приз-