Сион

98

вдаст и религиозна страна у наших отаца, оно семе раздора, које су у њему сејали тЈ 7 ђини, не би дало никада срискоме народу оне чврстоће, којом се он одликује и после толико дуготрајног робства. Не треба нигда заборавити, како је римска црква била узела метежника Вукана под своју заштиту, па му послала краљевски венац и произвела ужасан покољ међу браћом и само је српска црква кадра била томе стати иа пут п очувати земљу од слабости жупанијског доба. И заиста се црква тако слила и прилагодила са народом, како вели један стран писац: „да је српски народ она снага, која је чувала православну веру у српству, од њеног ностања па до данас," а тим је самим народ сам себе очувао у дуготрајној борби за обстанак. А да је ово непобитна истина најбољи је за то доказ држава босанска, у којој, од како се почео гаирити католицизам, а ш њиме и богумилска јерес, са њиним ширењем необичпо брзо иде слабост жнвота моралног и државног, па где је била престолница цркве босанске т. ј. у Крешеву, на истом је месту Францишкански манастир, а да и не наводим како су се богумилци махом истурчили или полатинили и не само да су се одрекли, већ су постали највећи тиранп и мучитељи своје браће — православних и своје народности. И кад убилац српског цара, Вукашин потону у Марици, а Мрњавчевићи се подложише Турцима; кад Жаркови синови признадоше Турско господарство; кад се Херцеговић хумски потурчи; кад један део срба са Лазаром онако јуначки паде на Косову за своју веру и драгу слободу и кад богумилци издадоше Босну, само црква српска и вера српска оста у животу, јер њу не гори огањ, не сече мач, не бије п} г шка. То је оно што не пропада, то је оно, чему зуб времена пеможе нашкодити, као што рече пеумрли ослободитељ градова. Да, српска црква п наука, оста једина црква у целини и ш њоме један народ : црква му предиковаше јединство за владе српских владалаца, па му то исто предиковаше и пошто Турци државу освојише. Патријарси пећски „урав-