Сион

04

ових 108 година више је се истурчило, изарнаутило, излатинило, него-ли нређе кроз 300 и више година. Више Призрена у Шари истурчило се планинаца више од 60,000 душа само за то, што су грчке владике поништиле српске школе и иопалиле књиге, па им нису хтели да заионе попове. Више од пола ђаковичке се нахије излатинило да избегне глобу и иљачкање Фанариотско; тако исто и у Пећској нахији, на у Скадарској ни један Фанариот владика није обилазио народ, већ слао већиле са момцима да опљачкају што и колико могу и да није било у најновије доба Србина Јанићија Новопазарског митрополита, доиста не би били ни трећина Срби, од оних, који су остали данас Србима. Ово најбоље показује шта је значила српска самосталност црквена, шта-ли пећска срнска патријаршија. Ово што рекосмо, не рекосмо да будимо кавгу и мржњу, већ да покажемо, како је њина опачина и зЛорадња донела и њима и нама пропаст и несрећу. Како су пак ови опаки људи грчке ваадике брапиле и штитиле рају, православну веру и српски народ, ја ћу навести два примера, по којима се можете судити и о осталима. По укинућу патријаршије први је дошао у Призрен Петар владика Фанариот. Како дође одночие грчки да чита у цркви, а турски да беседи. Скитао се из куће у кућу иод чадором; од њега су женскиње бежале, као од насилника турчина. Призренци га најпре избију, па прогнају. Он оде у Јерусалим; њега приме за члана синода, даду му кључеве и до смрти је вршио дужност св. апостола Петра. Други је дошао СоФроније. Он пише овако писмо попу у село Коришу близу Призрена , у коме сада има читава црква и девет иравославних Срба, а остали се за време овога владике истурчили: „Милостиго божиего СоФроние митрополит Призренски. Попу Стојану: да ми сабереш царево понурије, нетко жице, нетко аспре. Који христијанин неће дати: да није