Сион

144

знато — на крају света — сеоце. У Рим, који је тада био васељенска престоница, стицали су се народи са свију страна врдо лако, међу којима су бивали и хришћани. Историја нам прича, да су хришћани свију народности непрестано додазили у Рим, некн с тога, гато су тамо довођени на мучење, као Игњатије антпохијски; други с тога, да изуче. старинске летописе, старинска предања и учења, као Егезип; у Рим су додазили и јеретици, имајући на уму да како преваре старешину римске цркве и да га привуку на своју страну, као што су били Валентин, Маркијон и многи други. Тамо су додазиди Иринеј, Подикарп и стотинама други, којих ја сад не могу да се сетим нити да их изброим, но који су долазиди у Рим ради договарања по делима те исте васељенске цркве. У Риму је био непрекидан додазак и одлазак. Ориген, Иполит, Тертудијан и многи још, којих је број врдо ведики , долазиди су у Рим сваког часа. Ја спомињем само она дица, која су нозната свету својим наукама, или високим достојанством, и која су пО себи оставила вечну успомену и чувено име. Нема сумње, да гомила народа, што се стицада у Рим да се покдони апостолским гробницама, није могла за собом да оставп траг; ади из речи Јулијана одступника може се извести , да је се још у самом почетку хришћанства, пре него је Јован довршио своје јеванђеље, славида успомена Апостола и имада је велики значај. Овај ненрекидан стицај у Рим свију људи, свју хришћана, и јест узрок, нгго је Факт живљења Петрова у Риму постао Фактом обштепознатим, врло приметним, васељенским, и успомена о њему није могла да се изглади; с тога ћемо ми сад из успомене ових људи, по правилима историјске критике, да поцрпимо доказе за овај историјски догађај, који морају да преходе сваком решењу питања о његовом догматичком значају. Ево овде ми и наилазимо на онај непрекидан низ, о коме је казао нага противник, но кои се не почиње од Иринеја, као гато он мисли, него води свој почетак од времена самих Апостола посредством првих њихових црејемника и иде затим кроз све сдедеће векове; дакде то је ред, кои се почиње оним доста тамним и нејасним знацима, к којима обично прибегава човек, кад у писму, што га пише своме другу или пријатељу, говори о Факту, кои је како њему самом, тако и ономе, коме он пише, сасвим познат, но кои је мало — помадо, постао основа за сваки даљи спор, којим се хоће да опредеди ма каки други — мање историјски Факт. Ја ћу ово боље да објасним. ( настаиићк се.) ИЗДАЈБ 11 УГЕЂУЈЕ ПРОф. БОГОСЛОВ. АГХНМ. НвСТОр. УДРЖАВНОЈШТАМЦДГИЈИ.