Сион

154

империје, као демократске диктатуре, т. ј. победом државне идеје, која је надјачала уске племенске одношаје. И тако у целом уређењу и друиггвеном животу јавља се чулност, као прво и главно начело у Форми крвних или нлеменскмх одношаја. И ако у неким земљама , особито у Грчкој и Риму, нови државни или морални елеменат поступно, сад с мањим, сад с већим уснехом изгони те природне везе, опет спор није могла сасвим да реши незпабожачка старина, где јесе материјализам био укоренио чак и у религијозним појмовима — у овоме, тако рећи, извору сваког историчког развијања и следствено се морао одазвати и на социјалном поретку. Ми смо видели, како су тежње класичких народа, — да пређу из живота племенског у живот државни, — биле тек само више или мање срећни покушаји. Одржати потпуну победу у том смислу није била у стању стара држава, којој је основа билоропство, најгрешнијаплеменскауредба. Ишта је, у ствари, била чувена Периклова демократија у Атини, овај цвет античног државног уређења — ако не жестока експлоатација, коју је извршило некаких двадесет хиљада привилегисаних грађана над пола милијуна робова и странаца ! ? Но не само у животу обичном, него и у друштвеним идеалима, у маштама и утопијама својих највећих мислилаца , није могао да се узвиси стари свет над уским хоризонтом својих илеменских појмова. Треба се само сетити „республике" Платона , где „божансгвени мудрац" старога света не налази за своју идеалну државу ништа савршеније од Форама аристократскоплеменске Шпарте. Хришћанству тек, учењу јеванђелском, обвезано је човечанство благодарити за савршену осуду уских крвних појмова и предрасуда. И заиста Спаситељ је и речима, и делима, и науком, и животом својим непрестано развијао мисао, да највећу цену за човека морају имати везе и интереси духовни, којима треба да жртвујемо најдражије телесне тежње. „Који љуби оца или