Сион

153

на десет Еолена , првенство пасагарда над другим суплеменидима , господарски положај Персијанаца у средини покорених народа и много других таких појава посве јасно сведоче нам о томе. Па и трговачке републике семитске расе, Финикија и Картагена, у суштинп нису биле ништа друго, до тешко господарење једне кастичке племенске аристократије над бесправним становништвом земље и над зависним страним племенима, Још већма слаби сила племенских одношаја у државама класичке старине. Сва историја Грчке и Рима представља борбу источног, племенског начела са начелом уприво државним, коме је основа — не происхођење и старешинство племенско, него —- морално достојанство човека. Првобитна друштвена организација обојих земаља готово је једнака« и, по своме характеру, иримиче јако још натријархалним ®ормама истока. Цареви јуначког перијода Јеладе и цареви римски по характеру своме налик су на источне патријархе. Како код Грка Шиарта, тако код Римљана етрушко племе, а затим патриције организовани су по крвном начелу. Како у Шпарти строга подела на шпартанце, лакедемонце и илоте напомиње касте истока, тако етрушки лукумони и поглавице патрицијанеких колееа, са њиховом патријалхалном влашћу имају на себи такође неки источни колорит. Тамо т. ј. код Грка државно начело , основано на наравственим правима личности, доста се силно изразило у атинској демократији; овде — код Римљана -- у општини плебеској. И тамо и овде се води жесток рат међу принципом племенским и државним; само је резултат борбе неједнак. У грчком свету борба та, вођена вековима и нанослетку заршена двадесетогодишњом међусобном војном, свршава се победом племенског начела, које је олицетворено у доријској Шпарти. У Риму, напротив, вековни спор плебејаца са патрицијама, који је имао унеколико онакав исти значај , свршује се уређењем