Сион

146

абсолутном незнању црквеннх ствари у Русији , усуђује се иисати уводни чланак у једном јавном дисту , не обзирући се на то, шта ће судити о њему и о листу они , којима су такове ствари добро познате. Ми нисмо намјерени да му причамо , како стоји данас православна црква у Русији, казаћемо му само , да је секта старообредаца, која ни половину количине представљене писцом сљедбеника ие броји, појавила се пре 200 година и то не усљед тога, што је, — налазећи тобоже да је православна црква одступида од апостодског свог темеља, — створида себи неко ново вјеровање, него усљед слепе привржености к старим обредима црквеним , који су због тешких околности грађанског живота руског у појединостима искваренп биди; појавила се је пак та секта онда, кад су поглавице руске цркве, видјевши изопаченост неких обреда, приступиле да очисте од злоупотреба и да прави облик даду обредној части цркве. Казаћемо му још , да никакве вјерске разлике међу старообредцима п господствујућом црквом у Русији не постоји и да у посљедње доба, поњавшп сву безтемељносг своје безраздожне привржености к обредима , који су вањским упдивом изопачени биди и који су сада у првобитни, обћеправославни облик доведени, старообредци великим масама придружују се к господствујућој цркви. Што се тиче „Стундиста ," та је секта унесена у Русију са протестантског запада, међу њемцима највише сљедбеника бројп и по происхођењу своме нема никаквог одношаја к православној цркви. Односно „Мухамедоваца," у каквој прогресији стоји обраћање њиово и других невјерника и ненравославних у православну вјеру, о томе нећемо ништа говорити, него ћемо упутити писца к најновијој статистици, из које ће ласно увидити како и у том погледу стоје ствари у Русији; напоменућемо му само да се у количини обраћених у православље у посљедњој години броје хиљадама сљедбеници римске цркве, а десетинама хиљада унијати (в. Сион 1875. бр. 2; Прав. Обозр. 1875. год. књ. 1. стр. 161). Толико писцу у одговор и на поуку о стању правосл. цркве у Русији. Него осим наведеног, писац особитим начином акцентира характер народно-православни наше цркве и', одзивљући се саркастично о таковом характеру њезином, исказује убјеђење да она по унуграшњем саставу своме даје повода к одступништву. Таково своје суђење ако је писац и исказао, али никако нпје доказао, нити доказати може; а међутим, кад је он дирнуо нашу свету цркву и усудио се напасти на њу, доказујући нам, како је му,зро мље-