Сион

190

Григорије назијански, ЕпиФаније (на многим местима), Пруденције, Теодор мопсујетски, Мојсеј хоренски, Јаков саражски, Авраам маминконскп, Нерсет несторијанац, Иавдинин нолански (на неколиким местима), Евсевије александријски, Јован Златоуст, Јероним на врдо миогим местнма, Августин ипонијски такође на многим местима, Лав велики и многи други до Григорија великог. Свп они причају, подпуно или одчести, о живљењу Нетрову у Риму, или бар дају знак о томе. Ја бих могао још да побројим и таке отцеве, који, и ако су .били удаљени «д Рима и разликом језика и местом својега живљења, па често и редигиозним осећањима, почем нису би.ги католици, — такође су призиавади овај ®акт за истинит. Ето каки је замашан број и значај критичких сведока овога историјског највидиијег догађаја, који нема нужде да се потврђје каким особитим откровењем. А сад ћемо замолити за противне доказе од оних, који одричу овај догађај, и нама ће пријатно бити, ако се њихови доказу покажу као аукторитети. Ми би заћутали, кад би св. Писмо тврдило, да је Петар умр'о на другом месту, иочем смрт његова служи као највећи и најторжанственији предмет садањега спора. Па покажите нам у св. Писму ма и то , да је Петру забрањено било да буде у Риму, или ма како пророштво у том смислу. Осим догматичког зиачаја речи св. Писма, има много других видних Факата, о којима оно сведочи. Уместо аукторитетиних доказа нама нтз супрот мећу само два навода. Један од њих саставља то, што се у школама назива наводом КгЈтања, и основа се иа ћутању св. Писма по овом предмету; а други се састоји у хронологичким тешкоћама. Први навод већнамјепознат: ми треба да верујемо свему ономе, о чему св. Писмо говори; то је истина; но ми нисмо дужни да неверујемо ономе, о чему св. Писмо нрећуткује односно историјских догађаја. (немир). Ајде да дозволимо, на часак, да наши противници могу рећи, да живљење Петрово у Риму, по њиховом мишљењу, није догмат, и ми, слажући се с њима, одговорићемо, да је то само историјски Факт. Ћутање је одричући доказ, и да иовторим: узроци ћутања већ су иеколико пута навођени, или боље, њих сасвим нетреба ни наводпти, почем се имају у виду толпки силни наводи, којп су противни овоме ћутању. Што се тиче хронологичкога навода, и он није узет из св. Писма. Шта нам се дакле, у овом одношају сгавља на супрот. ? Онај, који хоће да се користи овим наводом, треба пре свега да усвоји мишљење ЕлендорФа. Ваља нам пре свега признати, да