Сион

233

сећади се, да они не су од датинских заиадних мисионера примиди ирви пут науку хришћанску, већ с истока од источних проповедника — апостода и њиових пременика. Па према томе увек су гдедали на римске проповеднике, као на наметнуте учитеље — туђинце, којима никада поверења непокдањаху; шта више често су се од њих кдониди и удаљавали, као од неких здиковаца и непријатеља,, а на против грчке проповеднике вазда су сматрали , као очеве своје и грчку цркву као мајку своју. С тога су Срби вазда укоравали ону браћу своју, која су примила хришћанство од папских мисионера и исповедали римско-католичку веру, и с ведиком ревношћу и љубављу трудиди се обратити их у наручија источне цркве, у чему су много и успели; јер је врло лако било обратити их к источној цркви; шта више и они су се сами, увидав своју погрешку, враћали у кридо источне цркве при првом удесном случају. Оваких примјера находимо код српских виших дица: краљева, властела и т. д. као н. пр. краљ Павдимир по повратку из Рима у Србију на крају IX стодећа одрекао се латинске вере; исто тако и краљ Михаил (105) молећи папу Глигорија VII да му даде титуду краља обећао је примити датинску веру, но пошто је добио од папе титулу краља он је тада од обећања свог одустао; а тако исто учинио је и краљ Немања и још неки други. Ади ни један од њих нити је био нити је остао веран син римских папа и њихове науке. (настабиђе ое.) Да хли је апосто<л Петар ^адгод био и Живео у Риму, (спор између католичких свештеника ii пастора евангеличке вероисповеди 9 и 10 фебруара 1872 г. у риму.) (наставак.) Није давио бидо, кад су најнаученији, и у исто време врдо практични на мору протестанти Смиф и Пенроз, осиивајући се на иутоваву Павдовом и на причама из „Апост. радње" прорачунали