Сион

271

ђелској причи, у лицу болесника, претставља бодесно ставе душе човекове, које бива онда, кад је душа његова оптерећена многим и тешким гресима, који чине те је човек удаљен од Бога — Творца и Добротвора својега, и због којих се оп лпшава оних блага, која су обећана праведним душама у будућем — вечном животу. Св. Писмо нам казује, др. сл., да је човек преступлењем божије заповести и злоупотребом своје сопствене слободе, лишио се божије милости и навукао на себе грех, којим је оптеретио и своје потомсгво — цео род људски. Истина, од овога греха човека је избавио Спаситељ његов крвљу својом, проливеном на крсту. — Али, повредивши једном своју невину — безгрешну природу, човек је тиме удалио се од Бога и отворио себи пут сваком злу, сваком греху. 0 истинитости овога ми се можемо да уверимо на себи самима својим соиственим опитом. — Зар може когод међу нама рећи, да у животу своме није учинио ништа тако, што је противно и божијим и људским законима ? — Зар може когод рећи, да у животу своме није никад осетио прекор савести своје, — овога праведног и неумитног судије, — због, ма и нехотично, учињене неправде ? —• Зар се смемо усудити да кажемо, да не грешимо свакога тренутка и помислом, и речима, и делом ? — Зар нећемо признати, да врло често, и незнајући, грешимо и да се дешава, да баш оно дело наше, које ми за добро и корисно држимо, често носи у себи клицу зла и штету вашим ближњима ? — Зар можемо не признати, да смо, по самој природи нашој, тако слаби, да гдекад, и преко воље своје, и по својем сазнању, падамо у грех? — Зар се, нанослетку, нећемо сложити са премудрим Соломоном, који вели: Н-кстк челок-ккг прдкеденг нл зеши, иже сотаоритх г.лдгос- и не согр1;шит2? (Екл. 7, 21). — Ево овако стање душе човекове врло често бива узрок, те и тело његово пати од разних болести, о чему налазимо најјаснијега доказа у данашњој јеванђелској причи о болнику.