Сион

290

Но, на жалост, ту исту веру, драга браћо моја, која нам очува ово што данас иламо, која нам највећу светињу нашу — народност и обичаје наше неповређено предаде , ту веру, која и данас поцепану п неослобођену браћу нашу под притиском туђинства снажи, тјеши и подсећа на сјајније дане и лепшу будућност, ту, ведимо, веру видимо, где у данашње време православне србске цркве по који син, запојен духом западњаштва, у забораву на сва добра, која она учини србском народу, широм отвара уста и подиже глас на веру и цркву, а тиме, сејући семе зле науке своје, окужава срца младог српског нараштаја, угушује у њему страх Божи, запаја га духом неверија, убија у њему српски дух и карактер; сатире у њему мисао о свему што је поштено племенито и узвишено; улива у његово млађано срце равнодушност према највећој светињи његовој и моралу, а тиме га у пропаст баца. Од оваквих учитеља да нас и цео Српски народ Господ Бог сачува. Недајмо се повести за овако нехришћанским мислима. Љубимо и поштујмо веру и цркву нашу, јер они су неопходан услов за срећу и спасење, развиће и напредак сваког Србина, иарода и државе наше. Сетимо се оног догађаја из данашњег Еванђелија, где неверовање отца обустави за време исцелење сина, па ако би кадгод и јавио се у нама какав глас, кои иротиворечи ма којем догмату наше вере, ми припадајмо Господу овим речма: „верујем Господи у тебе, помози мојему неверију." Љубав наша према њему нека је тврда и постојања , да неодпаднемо од њега у њевољи, да га се неодречемо у злопатњи иди у болести, да му небудемо неверни, и да нас непоколебају саблазпи, каквих у свету има довољно. Будимо чврста стена, о коју ће се сва мудровања данашњег времена о вери и цркви разбити , молећи се у исто време Богу о таквима са речма даиашњег јеванђеља: „увероваће, Госноди, и они, но ти буди мидостив и помози њиховом неверију." Амин.