Сион

320

произведе, да је отац и сам зажелио оставити краљевске дворове и заменути их монашком ћелијом. Св. Савваје опазио очину жељу, па му је и сам посаветовао да то учини. С тога позове оца к себи на Атон и тамо га, после кратког времена, постриже у монаштво. Колико су ова два отлична и врсна хришћанина за цркву и народ свој добра учинили, свакоме је познато. Они су и на Атону оставили вечити спомен, подигнув српску лавру — Хилендар, обдарили су је и накитили, да се и данас с' првим храмовима у лепоти и накиту мерити може. СтеФан Немања — у монаштву Симеон — тамо је и умр'о 1200 год. Он, кад је оставио престо и пошао на Атон, прогласи свог најстаријег сина СтеФана за српског жупана, Овај, док је на Атону Немања као монах живио, дотле управљаше мирпо и спокојно српском државом и никакав неред, нити буна није искршавала; а чим Немање с лица земље нестаде, пакосни и злобни непријатељи народа подговоре млађег сина Немањиног — Вука, да устане против старијег брата свога, и да отме од њега пола краљевине , те да се сам краљем прогласи. Вук с помоћу Маџара и неких присталица Срба успе у својђј намери и одузев од СтеФана Далмацију и Диоклеју , ирогласи се за српског краља. Чувши св. Савва за тај жалостни догађај у Србији, — одма , као архимандрит, похита у Србију , да завађену браћу помири (1204 годиие) и понесе са собом мошти оца свога, које је, дошав у Србију, положио у манастир Студеницу. Пошто је браћу своју СтеФана и Вука измирио и заклео их св. моштима оца свога да се више незавађају, предузео је пут кроз све сриске пределе, с том намером, да народ свој поучи у истини хришћанске вере и утврди га у православљу. У време путовања његовог по Србији и у разговору са свештеницима и народом дозна он , да је српски народ јако недовољан грчким свештеницима — (ови су већином у Србији тада вршили свештеничке дужности и редко је се у то време могао видити гдегод свештеник — Србин) и да због тога многи Срби и одступају од православља