Сион

356

икаквог даљег суђења, покоравати се и подчиљавати даригр. иатријару у свима дедима црквенске управе, и да је то подчињавање неопходимо ради чистоте вере. Очито је да такова мисао нема тврдог основа; а међу тим , грчко духовенство упиње се свима могућним силама, да бп ту мисао на сваки начин одржало и доказало господство дариградског патријара над свима црквама, које су некада биле њима подчињене. У најновије време такве тежње представитеља грчке цркве ми видимо где се оличавају у борби њиховој против тежње бугарског духовенства , које се бори за самосталност своје цркве. Српска црква, за нриобретење своје самосталности и сахранење исте од нападаја грчко-царигр. патријара, обвезана је известним знаменитим мужевима, који су с великом ревногаћу заштићавали ту самосталност њену и силно се борили против њених свију непријатеља , а то беху: Немања , св. Савва и Душан. (наставиие се).

Путнич^е с^ди^е валвевс^ог о^руга, Но да јамимо ове и овим подобне ствари, те да кажемо што о једном рђаном обичају Убљана и његове околине. Тек што излегосмо на једно голо, високо брдашце, кад отац Димитрије виде у јазавца оца Радојице, да му језик нешто виси и климата. Кад отац Радојица сјаха свог јазавца кулашастог, ког је добио уз ирћију за жену, а из своје тазбине, отвори му чељусти. па чуда ... у јазавца језик скоро сасвим пресечен! Јадно и невино живинче морало је да трпи болове ни коме криво ни дужно. Представите себи на пречац скоро сав језик иресечен, који се тек о кончићу једном држи. Представите да ђем сваки час на ту рану пада и да живинче такво неможе да једе ни траву, а камо ли сено; па ћете онда моћи бар издалека видитп поквареност неких од становника убљанских и његове околине! У ових је чудноват и хрђав обичај: да кад је ко на кога пизмен, он му ухвати, обично, коња па му језик тако засече дубоко да неможе никад да