Сион

357

зарасте, а неможе ии да одпадне, већ онако внси и још више мучи јадно и несрећно жпвинче, које никоме није ни криво, ни дужно, нити може бити. Тако наш отац Радојица мораде нас оставити и вратиги се кући на Уб, што нам је врло жао било, особито кад се сетимо труда и мољакања, док смо га од његова таста старог намесника Убског измол.или. Овај дивни и прекрасни старац причао нам је о турском добу и то баш о оном, кад је он као дечак са остадим Србима, а бившим турским робовима, вукао у торбици и о рамену земљу те насипао на бившу Станбод-капију и око н>е бивши вис (шанац) београдски. Такође нам је причао млого о поправљању шанца, који је опасивао варош Београд, о његовим ужасним налисадима и т. д. Нарочито нам је причао како су им биле добре спахије потурчени Срби, који су своју рају заклањали од крџалија, делија, јаничара и осталих зликоваца. Тако је њега са два вола у колима и још њих четворицу са колима и воловима сакрио био њихов спахија у својој кући у Београду и држао их 15 дана, ранећи и њих и волове. Са овог брдашца, а по највећој жеги и препеки, одпутовали смо даље и дошли смо до села Скобаља , за које нам рече г. капетан да има старина. Е, ево нас по упутству г. капетановом и у двору кмета Скобаљскога Иве. Чим смо се приближили двору његову, одма је човек само по овоме могао познати, без да гледа на остале зграде у двору, да му је газда богат, или бар уредан човек. Јер то се познаје не толико по зградама самим, колико по двору. Да, негледај му на кућу и зграде у двору, него му гледај какав му је двор! Ако је овај одвојен од шљивака, обрастао травом, чист, и, ако у овај свиње немају пристуна, онда то је тај домаћин обично богат човек, или бар средњег стања, па уједно и уредан човек. Често бива да немају наши сељањи добрих кућа и зграда, ама су инак богати. Тако исто, но ређе, бива да су неуредни, т. ј. да су богати, али им на двору од прасади и свиња неможеш да седнеш а да те тако рећи не урију у земљу и нечистоту. У местима планинским и по кршевима и гудурама наравно да то бива другчије. Тако дакле ми још за раније оценисмо двор нашег Скобаљског кмета Иве. И у овој оцени ми се непреварисмо. Тек што нам пандур, врло зловољан и ћутљив млад човек, отвори велпке вратнице, које су на врху изшаране биле разним изрезинама, урезима, увиртинама, извиртинама, и бог те ппта шта ти још ту није било, а два огромна зељова са једним жућовом јурнуше право на пандура. Овај, колико је био ћутљив у путовању, толико