Сион

358

је био десет пута па и више весео, кад већ једном дојездисмо до Скобаља. Нарочито разведри му се чедо кад дођосмо до кмета Ивине куће и кад је већ прихватио да одкључава лаке, велике и обојадисане на врху вратниде. Огромне џукеде неуплашише га, ама кад виде да нико из куће не изилази да нас одбрани, он се опет окуњи, •— не што се бојао паса, већ што, ако одиста никог нема код куће, неће моћи накнадити своју дангубу и муку. Сад је се тек осуда борба од стране наше и од стране паса кметових! Ко би одржао бојно поље, да ли ми, који нападасмо на двор Ивин, или џукеле, које верно бранише право сопствености свога господара? незна се, нпти би се могло унапред рећи. Ади, судећи по круппоћи и љутини паса, као и својском и свесрдном њиховом заузетошћу, чпнп нам се да би ми били побеђени. Ствар је дошла била до велике збиље и то тако, да је наш пандур, нехтејући уступити натраг из двора, потегао био ппштољ да опали. Ми га задржавасмо од тог посла, но он ни главе да окрене! „Бре нећете ме истерати из авлије! Зар сам се ја толико мучио, па сад да лежим под пластом?" бјаше реч нашег пандура тако јако и громогласно изговорена, да су се чак у десетој пољаници и гуске раздерале и дете једно у двору кметовом, па чак и у суседној кући. Млада, као капља росе млада, а снаха кметова, која је можда одавна гледала борбу нашу са псима, а није хтела или смела да приступи непознатим људима, није се била сажалила ни на стид и срам мој и оца Еојин, који уступисмо псима, па се изчистисмо из двора, па није имала сажалења ни за нашег пандура и очајану његову борбу са браниоцима сопствености кмет Иве, те да приђе и да нас од ових одбрани. Али чим је видела да се овај дере, да неће да уступи натраг и да хоће без икакве шале да пуца, она нритрча, одбрани га и отера псе даље; те ми тако као неке хатлије и миздраклије ујашисмо у двор. Нити нас понуди да седнемо, нити нам рече штогод, него само донесе на искање оца Којино неколико јастука и један веленац. Да још нпје попа видела међу нама, она би можда и напуцкала псе да нас отерају од њене куће. Ово сирота није чинила што је била пакосна и лукава; но што је се уплашила била од оваквих непознатих н изненадних гостију. То је се видило из њене плашљивости и бојазни; јер је чисто сва дрктала па није ни дете мало гледала; но је даље бегала и сакривена од нас налазила се у неком послу. Ми се разквартиримо на сред прекрасног двора, а наш пандур, неволећи то место, пресели нас до дугачке и велике софре под вишњама, за коју је, при