Сион

359

гозбама нашег кмета Иве, седало преко 100 људи. Три огромна горенаведена пса, чим би се ми подигли, наново би јуришади на нас доказујући нам, да место које смо насилно заузеди неприпада нама, но аиховим господарима. Овако је непрестано трајало и ми као опсађени са три стране , моралисмо се непрестано борити и ову је борбу такође морала млада невеста да расправља. Чим би пси задајади, одма би почедо да пдаче и прекрасно мадо мушко детешце, коме није бидо више од 3 годнне, а изгдедаше као право анђедче. Његове пуначке ручице, његови пуначки обрашчићи надивени бедоћом и руменидом, беда као снег косица, и пдаве, као ведро небо очице, могде би сдужити сваком живописцу за образац (модед) анђедски. Још само кридашца па је ствар готова! Ово дивно детенце непрестано упираше своје очице на нас н гдедаше нас, а ми бесмо, као што рекох, у обсадном стању, јер несмедосмо с сместа врднути. Пси су у шљиваку ненрестано скимукади, урликади и завијади као курјаци, прежали на нас, па чим који од нас двојице макне руком или ногом, одма јурну на нас, а дете се расплаче. На нашег пандура као да нису баш толико нанадали: јер осим једна кучка, што се беше одвојида од она трп пса и свуда га пздалека пратида и дајала на њега, друго му ништа нису чиниди. Главни су дакле непријатељи били за ове псе ја и отац Која, који рече: „Та што на тебе дају хајде де, може нм се и опростити , ваљда нису скоро виђади човека у таквом оделу, а што мене толико нрежају, то незнам, можда ноп редко долази у овукућу!" Наш пандур непрестано је обидадазио око кмета Ивиних зграда, а нарочито се задржаваше око качаре, коју је са свију страна завиривао, као да је хтео да је купи и ако је ова понајлошпја била од свију осталих зграда. Види се да га је нешто копкало непрестано. Кад већ није имао с ким да говори, он је онда обраћао говор на оца Коју, дерући се, да се могло чути чак до пете п десете куће. „Попо, ада му је вина ракија" т. ј. у кмета Иве. „Има је вала брате баш од три године, а има је да није шале! Бога ми биће више од 150 товара." Отац Која подпуно разумеваше нашег вођу, па га је још впше дражио. „Ада би сад пристала која чашица после овог умора и пута," Шта је пандур на ово одговорио, Бог би га знао; јер се од дајежа паса није ништа могдо чути. Е, ада су ти и ови пси наметни, помисдим у себи! Сад док се пандур дере око коња и качаре они само реже и урдичу, а чим отац Која прозбори они сви у гдас, као да су се договарали, задајаше и подигоше такав