Сион

374

да би господ вољу своју исиунио — он посда Србима мудрог Немању , а доцније силнога Душана. Немања је у први ма подожио тврд основ политичком бићу срп. државе и благостању срп. народа. Народ српски после Немање па до Душаиа и ако имађаше много славних и великих мужева и краљева српских, ииак међу њима не беше ни једног, који би се могао, по својим заслугама и великим делима равњати свом прародитељу Немањи. Једини међу свима њима, који се као достојним праунуком великог и славног прађеде може признати — јесте силни Душан, дар српски. Душан одликоваше се свима оним својствима и даровима, којима и његов прародитељ Немања. Шго је год за иарод српски било нужније и потребније, то је све Немања учинио и придобио; његовом верном праунуку Душану осгало је пак да то све сачува и јуначки брани. Но овај велики муж незадовољава се само тиме, што је од родитеља насљедио, — већ његов дух тежаше ка већој слави и бољој будућности свога отачаства. — Немања беше творац срнског краљевства; Душан — сри. царства. Немања постави темељ српској цркви и заштићаваше је од разних нападаја; син његов Савва основа и уреди српску архијепископију, а Душаи , не само што је све то одржао, него је шта више, разширио границе своје државе, а с тиме и границе сри. цркве. Душан је постојано бринуо се о чистоти православља , те с тога је и удалио из своје државе, нарочитим својим указом, све непријатеље источно-православне цркве и нарушитеље чистоте православља. Он је узвисио срнску архијепископију на ступањ патријаршије, а духовепство српско на прво почастно место у држави; цркву је обдарио многим драгоценостима, као и земљама, виноградима, шумама и т. д. и т. д. Као највеће и најважније дело, које је Душан у корист српске цркве учинио — јесте уређење срп. патријаршије , с чијм појавом српска црква је остала ван сваке независности од цариградске патријаршије.