Сион

95

зову. Којп незна шта је то дивинана хоћемо да му врло укратко и површно кажемо. То је зграда у које је дољни бој од платина застављен и у њему се обично држи ипће, те се тај бој зове качара. Бива да су негде качаре и одвојене од диванана или тремова и да састављају саме за се зграду, као што је она тамо стара у кмета Иве, око које још обилази наш пандур и непрестано је мерп и мирише. Више овог дољнег бојаподижесе горњи бој оплетен и одепљен па окречен У овом се држе разне ствари скупоцене као одедо, дреје, оружје и т. д. Овај је бој обично продужен и пред качариним вратима стоји на дрвеним изрезанпм стубовима. На горњем боју он је у пола затворен нлатинама врло редко, по скоро увек и свуда шашовцима. Над овим је обично кров округао и у пола изсечен, отворен, те је у том трему или диванани видело велико п отвореност на све стране. Она сезове дивананом од „диванити" што ће рећп: говорити, разговарати. Обично се летп ту изводе највећа господа и најзнатнији гостн да се одмарају, разговарају, пију по ручку п дагледају целу околину око себе. Нас неудостојише тог највишег уважења, те ми тако са Венца брда (тако званог) главице, на ком је цео скобаљ и које иде од југа право к сјеверу, гледасмо докле нам очи могоше допретп, дивну и прекрасну Авалу, Космај, Рудник Букуљу и друге још неке планпне, које не знадосмо, и које је само највечнија, најбогатија н најмудрија природа умела, хтела и могла тако давно и чудновато створити п украсити, да човек не уме ни иредставити себи, а камо ли изказати и описати, те дпвне и бајне дивоте и красоте. Зајиста имали су се зашто (и имаће још дуго и дуго док не изгубе своју народност) прапрачукунђедови да се боре још на 3000 годнна до христа и праирађедови наши и ђедовп од христа па до данас, противу навале свију познатихи непознатих народа целогсвета, а нарочито Европе, само да нам одрже и сачувају ове дивоте и красоте, ову бајну и свету земљу нашу, да нам је не отму и не,уграбе туђинп. А да ли ћемо је ми и наша деца и унучићи, недостојни потомци нашнх великих дивних и славних предака моћи и умети слободпти од туђпна туђих, и својих, и да ли ћемо је нашим потомцима оставити као нашу најмилију, најсветију и најдрагоценпју својину и аманет вечни и божанствени свети, то је питање тешко разрешити! ? Прекрасна месноет иа којој је Скобаљ и дивно и чудновато визлеђе учинило је, да се бар ми нисмо ни освртали на остале кмета Ивине зграде, богатетво; но смо занешени за погледом блудили по ваздушном и далњем српском свету. На против наш пандур још је непрестано обилазио око старе качаре, која је добила пме пив-