Сион

388

одцеплења од цариградско-грчке патријаршије, и, као што велика грчка црква данас назива Бугаре због тога шкизматицима и на њих баца анатему, исто је тако и с нама поступано, кад смо установили независну патријаршију у Пећи и изпод њихове власти отргли се. У ова два случаја находи се верна аналогија; разлика је само у томе, што садањи Бугари моле патријара цариградског само за автономију црквену у делима , која се тичу изкључиво бугарског народа; а Грци , који живе у пределима бугарским нека и у будуће остану под влашћу цариг. патријара. Срби пак напротив нису ни молили царг. патријара, да им овај дозволи установити патријаршију, већ самовластно одтргну се изпод власти грчке цркве и себи изберу , без њиховог сагласија, патријара. Још, шта више, Срби присаједине и подвластном учине неколико грчких епархија српској патријаршији. Овакав самовластни поступак Срба у сравнењу са делима бугарскоцрквених представитеља много је морао више подјејствовати на цариградског патријара, и потоме смело можемо казати, да су се царг. патријари на Србе много више и срдили у оно време, него што се садашњи — срде на бугаре. С тога ћемо мн укратко нзнетн на видело цар. патријара дјела, која је нредузимао у одношајима њиховим наснрам српске цркве овога периода. Калист царигр. патријар , нризнав за велнку неправду и некоректност од стране Срба , што су ови тобож, на неправедан начин ухитрили црквену власт и независно право, те с тога он тражаше писмено од цара Душана и српског патријара, да се одречу од установљене срп. натријаршије. Но пошто је Душан презрео таково неправично тражење патријара цариградског, па још ни својег одговора на писмо његово удостојио га није, тада патријар увиди да је то његово тражење веома велико и да нотоме неће моћи ништа успети, те тако реши се да и по други пут на нисмено потражи од Душана, да му овај бар оне грчке епархије поврати,