Сион

398

непријатељи њени. Млади царевић Урош, са својим сдабим и врло благим варактером не беше у стању одржатн у нокорности све сриске-Дугаанове војводе и ведикаше, који и беху, на жадост Срба, узрок те несреће, те се ведико Душаново дарство разпаде на некодико мањих државица. Овај безподитички поредак у српском царству осдаби значај и власт и српске цркве , те с тога неки архијепископи и јепископи откажу покорност Пећско-српском патрпјару, а на име Трновски и Охридски архијепископи и Тесадијски и Дубровски епископи. — Грађанстш и црквени безпоредци — то беше карактеристика цедог царовања посљедњег Неманића — нејаког и слабог Уроша , који усљед тога и погибе од руке свога намесника краља Вукашина 1867 год. 2 Децембра. Но и после смрти његове радње српске државе и цркве , за време владавине цара-убијце, ни су се поправиле, већ напротив у хрђавије стање дошле. Истина, Вукашин беше врло вешт полководац, а и ревносно заштићаваше Србију од њених непријатеља Грка и Турака, ади то све узадуд беше, кад је он најжешћи непријатељ српству , а према томе и Срби беху његови непријатељи , те због тога он пеимађаше нигди среће у ратовима. Гди год удараше с војском вазда је побеђиван, а наравно с тога, што међу његовим војводама неимађаше пријатеља, те тако међу њима не беше једнодушносги и војничке послушности; јер власт Вукашинову ни су већ признавали. Према оваквом стању државних ствари и црква српска у то време кодебаше се у својим предузећима и својој вдасти. У овакој горкој и несрећној судби , која је узастопце пратида Србију после цара Душана, Срби дођоше на мисао, да их гњев божији ностиже усљед црквеног одлучења и прокдетства царигр. патријара, који је Србију анатемисао још за време цара Душана. Да би одклонили од Србије гњев божији, Срби пожеле, да се измире с царигр. патријаром. Дело мирења српске и грчке цркве „узео је на себе брат Вукашинов