Сион

485

устројише тако звана братства. Братства отвараху школе, издаваху књиге, заводише болнице, подржаваше цркве и манастире, нагледаше за духовнишством, једном ријечи јавише се чуварима православља. Источни патријарси, видећи, какву корист принашају братства православној цркви, још више расширише њиова права, дозволивши им да печатају црквене и школске књиге, да васпитавају младиће, бирају и одпуштају своје свештенике , да контролишу јепископе и одлучују од цркве недостојне чланове. Мучно је било одољети ову силу народњу , но ученици Љјолини , као што је казато, и не обратише на њу пажње. Надајући се на свога питомца, ондашњега краља пољскога Сигизмунда III (1587—1682 г.) они мислише силом обратити народ у унију. По обште католичком појму световни нејмају права размишљати и судити о религијозним стварима, а дужни су слушати и испуњавати оно , што им веле пре.тставитељи цркве, — јепископи. Ево због чега они не нбраћаху пажње на народ, а сву своју снагу усредсредише на јерархију. Ми већ знамо, каква лица састављаху вишу јерархију, а потоме лако је било језујитима склонити их на унију. Они чекаше само згодну прилику па да одпочну свој рад, и та им прилика испаде у 1589 години. Напријед је споменуто, да се православна црква у југозападној Русији налазила у зависности од цариградскијех патријара; но они, по познатим околностима , не могоше озбиљно сљедити за полажајем црквенијех ствари у овој далекој митрополији. У самој цркви цариградској, благодарећи турскоме насиљу, јављаху се смутње за смутњама, и ријдко који патријар за дуго би на престолу. На жалост, већина патријара бише мало достојни катедре златоустове и пресљедоваше више своје личне цјељи, него обштецрквене. Тек по кадкад виђаху се подпуно достојни светитељи, као сувремени патријар Јеремија II, који с 1586 г. по трећи пут управљаше многострадалном црквом цариградском. Овај велики браниоц