Сион

457

Да је три пута певада, а три пута паљена п кварена била дор је ето достпгда ток савршенства урвинског, који гледамо пред собом. Да је бдагодарећп, гдупости, немарљивости, а нарочито гадној II најскврнавијој себпчности својпх соиствепих чеда, не само до сада остада урвина и развадина; пего да је и ми сами рушимо и квај имо, благодарећи нашој покварености. Да је бдагода-рећп својим љутим змијурпнама, које се легу у корењу живих п пструлелпх дрва над олтаром, и иаднебним изпроваљиваним сводовима, овај до сада сахранила, да га нечастиве тако рећп руке не кваре и не скврњаве, унвштавајући сопствену славу и ведичије, сопствено величанство и иекадашњу моћ, којом би требадо да се диче и узносе. Да тнме своју сопствену глупост, слабост, неразвијеност и соиствено неваљвлство показујемо, кад у место да овакве и овим подобне днвоте п сдаве подижемо, поправљамо н обнављамо, ми подижемо које какве, не свете храмове и цркве, но уџурице п страћаре, које нас ни но 7—8 год. неслуже; па их затварамо: да нас неби наша сопствена работа скрушида п утаманила, која нас некодико десетина тисућа дуката и некодикогодишње не нанлаћене муке и дангубе стоји. Да ми сами, недостојни потомци својих дивних и чудноватих предака, из глупости иаше и неразвијености, презиремо и остављамо овакве сдавне дпвоте и красоте, светиње и тврђе, које се противише и млогпм вековпма п разним непогодама, као и силним и неизбројним рукама и снагама својнх ненријатеља и глупих пријатеља. И напосдетку с тугом и чемером морамо рећп и признати: да ми сами, по здој глупости п неваљалству нашем, идемо на то, да се нокажемо: да иисмо потомци оних дивних, светих божанствених, славних, чудноватих, ванреднпх, једном речју чуда овог света, наших прапрародитеља, него поништавајући све што је њихово, а уздижући тобож нешто садање што је наше, ништаво и никакво, сами идемо и нехотице на то: да се покажемо, да нисмо ништа друго, до тиква без корена, пакао такви да ћемо бити и сами остати у нашег потомства. Е, немогу више од јада и чемера да говорим! Гдава ми се врти, мозак кружи, ум стане срце н тело следи кад помислим на оволико неуважавање и презирање свога сопственог ведичија п ведичанства некадашње своје сопствене славе, свога добра п узора, свога красног, дивног, славиог, велнког, надљудског, божанственог и пресветог!! Ваља ми се оиростити са свим велпким и дивипм, а по невољп п јаду гледати чемерно јадно, трошио и рушеће се над сопственом гдавом соп ствени производ! . . .