Сион

465

старају за ваше душе по речима св. писма; знајте да ни с ким не стојите у тако тесној свези као са својим свештенидима, који су с вама свагда и добро и зло делили, и који вам тога ради само добро желити могу, јер ваша срећа и њиова је срећа, ваша нронаст и њиова пропаст. — Христос спаситељ оставио је цркву своју на камену вере, и докле год ми будемо на овом камену тврдо стајали, дотле ће нам и дрква православна као наша духовна мати, и ми у цркви као верна чеда њена напредовати, цветати, јачати и у свакој врлини успјевати на славу божију. . . . Не може ми се овде драга браћо на ино, а да с великим болом и тугом у срцу не снеменем како се у народу нашем од неког времена овде онде налази по гдекоји брат, који, не познавајући важност своје православне вере и закона хришћанског, лакомислено прелази у неки нови закон, тако звани „назаренски", те тим себе отуђује од остале браће и искључује из заједнице св. цркве. — Пазимо добро браћо моја на оваке појаве, који нису од јуче постали у цркви христовој. Сатана, овај свагдашњи непријатељ спасења човечијег, од искони се труди, да хришћане међу собом раздвојц, поцена, ослаби. Но Срби се хвала Богу нису нигда за њим слепо поводили, они су свагда постојано у својој вери и цркви православној стајали; да, они су радије сносили свакојаке беде и невоље него што би закон свој прадедовски изневерили, радије су претрпили и саму смрт него што би се имена србског одрекли. Пак зар ми данас без икакве иужде и невоље наше да напуштамо оно, што су нам стари наши за хиљаду година свето поштовали ? Зар да не будемо више синови св. Саве, који је науку христову по народу србском проносио и цркве православне на све стране подизао, од којих су многе и до данас заостале ? Зар да не будемо више потомци славног цар-Л.азара, који је с небројеном војском за крст часни и за име србско на пољу косову потоком крв пролио ? Зар спас и напредак наш стоји у клетом цепању и