Сион

594

У бесједи свој, посље свечане објаве споменутог изложења Дамаскиновог , др. Делингер нагласио је о питањима која су на претрес конФеренције доћи морала , наиме , о важности англиканског рукоположеља и о тако званом Пургаторијуму. У пређашњим договарањима са англиканским богословима старокатолици дођоше до саглашења са њима о ваљаности англиканског рукоположења, али дочим је остајало још да се најглавније у том питању достигне , т. ј. да се православни сложе са старокатолицима у признању тог рукоположења, то Делингер, остављајући да се на будућим конФеренцијама то питање рјеши, хтјео је само да представи, на основу чега дођоше старокатолици до признања правоваљаности аностолског прејемства у англиканској цркви; „ако ћемо одвише цјепидлачити , то ћемо морати довести у сумњу и римско рукоположење и тада збогом сближење" завршио је рјеч о томе питању Делингер. Питање о ваљаности англиканског рукоположења врло је важно у свој овој ствари, и ако се православни приволе, или боље да кажем, ако англиканци успјеју доказати правоваљаност свог рукоположења православнима, тада се за сигурно може држати да ће јединство англиканаца са православнима достигнуто бити. Друго питање, о коме сеје на конФеренцији вјећати морало самим је Делингером тако рјећи раздрјешено и то на пуно задовољство свију присутних у једној бесједи његовој. Он је најјаснијим начином развио учење древне цркве о молитви за покојнике и о опроштају грјехова, представљајући како је у средњем вјеку у противуположеност томе учењуина мјесто његово установљено „модерно-римско" учење о пургаторијуму и о опроштају грјехова и напосљедак какве је жалостне посљедице имало то ново учење, и до каквих је страшних зала довела христјанску цркву римска теорија о индулгснцијама. „Са таковим учењем о пургаторијуму ми немамо никаквог посла , 'као што немамо посла са римском