Сион

664

остављали тамо, где их је смрт снашла. Међутим мора се иризнати да нико ништа сигурно по овома предмету не зна. На овај начин, милостива господо, Бибдија нам даје -не само , тако названи , одричући доказ ћутања , који мене управо савршено убеђује, да Петар никад није био у Риму, но она нам у псто време даје и све друге позитивне доказе о распећу и нарочитом позиву апостола Петра, апостодства Павлова, знзчаја Вавилона, која, сва укупно, доводе ме да закључка, да Петар никад није био уРиму; и ако ви одричете истинито сведочанство Библије, онла вам спада у дужност да покажете, у замену Бибдије , каки несумњив историјски Факт, какво сувремено тврђеље, а то ви неможете учинити. И ако ви немате других доказа, који би потврдиди живљење Петрово у Риму, онда сте побеђени од Бибдије, којаје наш путевођа у вери , п која не може никад себи да противуречи. На сва Б аша празна тврђења ја ћу вам све једнако одговарати: ако ви верујете у Библију, докажите нам вом да је Петар био у Риму. Но моји противници, немајући библијскога доказа, прибегавају к тадашњој сувременој историји и говоре, да се ћутање Библије попуњава тврђењем историје. Еад би ми, одридањем историјскога Факта од стране Библије имали о овом предмету позитивно тврђење тадашње сувремене историје, онда би се могло још колико толико спорити о узајамном достојанству и значају ових двају доказа, који један другог побијају: но почем ја тврдим, да се Факт живљења Петрова у Риму, од стране сувремене историје ни уколико не доказује, онда нама остаје само одрицање Библије. Господо, овде ствар није у томе, да се иде напред пипањем — непознатим итамним путем, или, као што вели Евсевије, да се руководимо иразним говором, некакима: гоеоре> мисле ; ми смо дужни да се држимо позитивних Факата, и кад се ја позивам на сувремену историју, онда ја рачунам на сигурне и првокласне тадашње историке. Но сувремени историци нису нико други, него сведоци с1е лази или очевидци, јер они лично знају људе и догађаје, о којима говоре. За њима се јављају другостепени сведоци или (1е аисШи, којима сведоци с1е У18и непосредно предају причу о догађајима, што су их они видели, и који , у своје време, нредају ове приче другима. За овима долазе сведоци треће врсте, који предају потомству то што су добили од сведока по чувењу, и који већ не заслужују да се назову историцима. Даље ја не обраћам већ никаке пажње на оне, који долазе после треће врсте, па ма их било и милију-