Сион

714

промјену. На Ватиканском сабору установљена су два нова члана вјере: један о абсолутној и универсалној власти папе над свима крштепима , и други о непогрјешивости пане у свима питањима, која се вјере и морала тичу. Постадоше дакле и двје нове јереси; јер непрпзнавање оних чдаиака сматра се већ од 18. Јулија 1870 г. од римске дркве као јерес, и све цркве, које нису усвојиле чланове вјере 1870 г. постадоше тиме јеретичкима, ако су дотле само и шизматичкима се сматрале. Источне цркве стоје од 1870 г. наспрам римске цркве онако , као и оне , које су из реФормације потекле и као ми ста-рокатолици. Оно што такову велику промјену узрокује, може се слободно револуцијом назвати. Ова велика промјена тиче се и свију других старијих цркава западних, које примивши ватиканске декрете одказаше се од пређашњег свога учења. Тако галиканска црква пређашњих вјекова. Сви знаменити богослови галиканске цркве, да су сада живи и да уче 01;о, што су у своје време учили, били би јеретици , — пак чак и људи , с којима се Француска црква поноси, као Баипо1, Бирт, Возкие! и др. Да, Воззие! да сада живи био би сматран не простим јеретиком, него ЈшегеИсив (1одта11вап&, по изразу инквизиције, која је тако називала учитеље и поглавице јеретика, јер је он највиши дјео свога живота иосветио заштити четири галиканска чланка, који су по ватиканским декретима одлучно јеретички. Раснјеп, што је ватиканом проузрокован, такав је, да подобног у свој црквеној историји нема. Споразумљење или зближење појединих части цркве , које су усљед тог расцјепа раздјељене, немогућно је. Римска црква , или, како је ми данас називати морамо, ватиканска црква, може у будуће допустити сајединење с њом само под увјетом, ако прије ватикански догмати примљени буду. За све нас сајединење свију раздјељених цркава било је најглавнијом чезњом нашом , ми смо сви увјек тврду наду гојили, да се мора испунити предсказање нашег Спаситеља о једноме стаду са јединим њим пастиром. Ако се 180 милнјона римских католика зајиста тврдо држе ватиканског учења, то безсмислено је и мислити већ о неком сајединењу. Уздигнуће папе на ступањ непогрјешивог судије у питањима вјере и морала има још и даљих посљедица. Римска црква усвојила је учење, које је од других цркава одбачено, — учење о томе, да иновјерци не морају бити толерирани и да је употребљење принуђавања и силе не само донуштено , него се управо заповједа.