Сион

718

лењост, на сдабу вољу и знање, него све ово навалн иа иредоиределење божије, па мирна краина! Такцим начином човек губи мало но мало тежњу за усавршавање, образовање, за изучење заната шш ма каквог другог звања, које би побољшало његов положај у друштву. „Јер, веде османлије, ту се ти ништа неможеш помоћи. Ако је одређено у књизи судебници, да се отежеш са псима, — ну и отежи се! И зар сме ништаван човечуљак и помишљати да измени предопредел.ење Р". До душе оваква вера улива по кадшто очајнпчку смелост на јуначке кораке, но овај жар пе истнче из наравственог осећања, него само из Фантастичког уверења — да он неће умрети ако му није суђено! па с тога се лако и гаси кад се под таквом вером моа?е и противно што опет извести, као н. пр. „зашто да се бијем ? Ако је противнику суђено да ме победи, -- он ће ме код свега мог јунаштва опет победити." ( наставиће се.) Бесједа дра И. Де^лингера 1 ) НА БОГОСЛОВСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈП У вону 1875 год. II. Бесједа. Пре 1870 године римска је црква сматрала источну цркву шизматичком, али никако јеретичком. „Грчка шизма" , „грчкошпзматичка црква' били су званични изрази римске куроје. Источну цркву нису осуђивали због Формалне јереси и њени сљедбеници слободни су били од оних посљедица, које по каноничком праву римске цркве постизавају јеретике у обће. Сљедбеник источне цркве, кад је хтјео прећи у римску цркву, није морао представљати Формално одречење њених заблуда, доста му је бпло исповједити т. зв. тридентннско вјероучење II сама инквизиција није сматрала источњаке јеретицима , док је међутим таковима у пуном смислу сматрала сљедбенике свију оних цркава , које су из реФормације потокле. За сљедбенике реФорматских цркава, кад су они прелазили у римску цркву , потребита је била Формална АћзоШш а сппппе ћаегеаеоз, коју ни сам епископ без специјалне ауторизације папе није могао издати. До 1870 г. дакле стојала је и у теорији и у практици источна црква наспрам римске сасвим другчије, него протестантске цркве. Велика револуција 1870 г. проузроковала је у овом погледу велику ') Види Новембарску свеску „Сиона", у којој је I. Бесједа напечатана.