Сион

723

чезнуло се је још за тпм , да се уништи инквизиција. И ето се јавља у то доба н Французка револуција. Од тога доба историја Шнаније није нпшта друго него дугачки данац различитих револуција, дворских, мидитарских, народннх и т. д. Немогућно је наћи другу земљу, у којој би изгдеди на будућност тако жадостни били, као у Шпанији. Пак п ту не да се никако порећи, да главнп извор зда за овај у многом одношају оддични народ , био је црквени положај, како се је он под упдивом Гима и Језујита Формирао. Као характеристичку црту из садашњости Шпаније споменућу, да и бједни краљ Алфонсо већ принуђен бива повући натраг изданн закон о религијозној сдободи. 0 Португалу није ми потребито посебно говорити. Ја предазпм к Италији, к оној земљи, која ће бездвојбено и у најбдижем будућем од великог значаја бити. Борба међу паиом и царем пмала је посљедицом у Италији жалостно оно раздјелење на ГвелФе п Гибедине, које је у свакој италијанској вароши створило двје противне странке, готове да најбезчовечнијим начином једна другу искорене. Фери набројао је ништа мање,.пего 8000 револуција у 2% вјека; бидо је варошп, које су за под вјека .0 реводуцпја иснитаае. При свакој овој реводуцији, странка која би поддегла бпвала је гоњена , многи најугледнији чланови исте бивали су смрћу кажњени, њпове куће разрушене и т. д.; никаква од тих реводуција није била без страшног крвопролића. Таково стање ствари стварали су и нодхрањивали папе, стављајући себе на чело једне странке п употребљујући противу противне странке, а у своме интересу, н црквена кажњива средства, екскомуникацију, интердикт и т. д. Још у прошломе вјеку биде су подвргнуте интердикту двје велике дијецезе у јужној Итадији од папе Климента XI због повреде свештеничког имунитета , т. ј. због тога што се је захтјевало од свештеника да плаћају онакав исти порез, као што су свјетовњаци плаћали. У сјеверној само п у средњој Италији није се одавна са екскомуникацијама п интердиктима посла имало. • XVII вјек италијанци сматрају најжалоснијим временом у својој историји због тога , што је тада најмање духовног развића тамо бидо. Гимско господство н цензура гвозденом су руком притиснули били и живот и литературу. Нешто је боље бидо у XVIII вјеку. Долази затим време револуције, — и посље дугог бореног борења дође и Итадија, као и Њемачка до свога подитичког јединства, које абсорбира и папину државу. Курија се је старада и стара се још, да неким начином уништи нови поредак ствари, 46*