Скупљени граматички и полемички списи Вука Стеф. Караџића. Књ. 1, [Св. 1]

292

Погледа га Звијездић Иване, Па је њему био бесједио: „Нос' те ђаво, Јанково копиле ! уја не могу сабље поганити,

У А сад бих ти осјекао главу; „Моје друштво мени у сватове, У А ја не дам моје Иконије, „Док је мене и на мени главе.“ Кад то зачу дијете СОтјепане, Довати се косната дората,

Па окрену пољем широкијем, Оде право Јакшићу Тодору. Тодору је право казивао,

Што говори Звијездић Иване. Када зачу Јакшићу Тодоре,

Он узима своју Иконију,

Па приведе вранца виленога, Иконију на вранчића. баци, Привеза јој ноге испод вранца, А привева испод грла руке, Виловиту вранцу бесједио: „Хајде, вранче, на воду Трутину ; „Кад изиђеш у поље мезево, у»/Киво пређи у Голеш планину, »уПричекај ме мало у Голешу,“ Рече ријеч дилбер Иконија: »0] Тодоре, драги господару ! » Ако знадеш Бога јединога, „Не турај ме живу у Трутину, »Веће мени осијеци главу “ Вели њојзи Јакшићу Тодоре: »Иконија, срце из њедара!

210

~> сл 280

29)

300