Слике из сеоског живота. Св. 3
СВЕКРВА 81
шлост иу мислима Пи све дане од Иванове смрти и Перина детињства.
Седећи смишљала је начин како да с Пером о томе говори. Није то баш ни тако лако. И да му није мајка, па не би могла лако почети с њиме о томе разговор, јер никада није с њиме о томе
говорила. Да има младу снаху у кући, да има кога било млађега, па хајд: — хајд', али овако... Па опет, не
остаје јој ништа друго!
Кад су довршили вечеру и она подигла синију и шчистила мрве уз огњиште, узе преслицу, па седе крај Пере.
— Што си ми се, рано, ућутаог
— Ништа, нано.
— Нешто си се замислио.
— Мислим већ неколико дана: како да се трампим с Иваном Јагорчевићем за оно парче у потесу до чича Маркове њиве, па да га онда дам чича Марку за ово парче испод плаца те да исправим ограду.
— Моја лепа памети! А хоће ли Иван>
— Иван хоће; ма, да није много да ми дамо онолико парче за ово испод куће>
— Није, 'рано.
— Онда ћу сутра с Иваном прекинути. Ја бих то одмах учинио, али нисам с тобом разговарао. Све сам се бојао да ми што не пребациш.
— Како бих ти пребацила кад је то ближе кући! Боље је и мање имања у огради и уједно, него веће кад је растурено.
— Е, онда је добро.
— А хоће ли комшија Марко пристати»
— Хоће. Ја сам отоич с њим говорио.
— И ја сам данас с њим разговарала — рече она, а осети како јој срце лупа.
= (0 томе»
— Није о томе, него о нечему другом.
— О чему»
— Хајд' погоди!